al zato treba misliti pozitivno i uzivati kako ko moze!!!!

_____________________________

Nikola 25.02.2011 :)

Srecna vam svima 2012 god.neka se radja sto vise bebica :)))

Najveci problem u Srbiji su neradnici

ma problem su ljudi koji samo zele da vide problem, a ne i da se uhvate u kostac i nesto rade u zivotu ne bi li probleme resili. Svi imaju probleme...najlakse je gundjati i vikati da sve ne valja

_____________________________

The price of discipline is always less than the pain of regret
Robin Sharma

U pravu si apsolutno. Ja sam zivi dokaz da mozes da se boris protiv sistema na dnevnoj bazi i da cesto to bude i uspesno. Kad bi svako za npr nekog kretena iz poreske koji svima pravi probelm poslao prijavu ili okrenuo broj za zalbe, pa ne bi mogli bas da ignorisu 15 zalbi ili i vise mesecno. Ali niko nece. Svi kukaju i moto im je ma samo da zavrsim ovo, nece me vise videti. i posle kukaju na ljude u poreskoj, a niko se nije ni zalio na njihov rad

Upravo tako. STalno nam neko drugi ne valja...ma radi svoj posao kako valja i onda cemo svi jedni drugima biti bolji. Kad bih ja isla unaokolo i kukala na vrtic, na kasirku, na neku saltersku radnicu, na portira u firmi, seficu, kolege...pa kad bih stigla da radim svoj posao?

_____________________________

The price of discipline is always less than the pain of regret
Robin Sharma

Tacno, ali izgleda da je to bas najveci problem. I toga se ja mina stidim. Ljudi koji uglavnom imaju neku fantasticnu sliku o sebi a nece da priznaju da zive u jednom najobicnijem brlogu i smetlistu. Sto niko ne veruje da njegova i najmanja akcija zaista moze da ima efekta Stidim se punih usta a praznih saka. A veruj mi da bih volela da nije tako. Me mrzim ja nikoga, samo mi je tesko da se pomirim sa tim da takvi ljudi postoje i da ih je tesko promeniti.

Samo kad krenem od mikrosveta u svojoj kancelariji. Pa oni nece ni za obicne lampe da se bore nego moram ja. Svi kukaju non stop a niko sem mene ne preduzima nista. I pomogla sam u svemu a onda sam rekla dosta. Bas me briga sto sedite na najgorim stolicama na planeti i sto trulite. Zalite se imate usta, sto se mene tice mozete sad i da crknete. Borila sam se za vas sto puta a da me ni jednom niste podrzali. Pa dosta sam sindikalisala. A kad bi samo oni rekli po jos jednu recenicu, sve bi bilo odlicno.

Eto, to je najveci problem ovde, svi bi hteli bolje al da im neko drugi zavrsi. Btw, znate svi koliko kosta obicna stona lampa, pa ne bi im niko lupio samar sto traze bolje svetlo

jos jedno citiranje:

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.

Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.

MELANHOLIJA I PRENATRPANOST

Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.

U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.

Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.

Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.

Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.

UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU

Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.

Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.

Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

< Poruku je uredio vukosava -- 19.4.2011 13:49:38 >

Ja ne volim što živim gde živim i što živim kako živim. Ne volim i tačka. A muka mi je zbog ovakvih stvari :

- kuku nama, naše siroto Kosovo, naše sirote izbeglice : moja mama je sa Kosova i naravno da žali za njim, ali ja ne mogu a da se ne iznerviram kada taj isti "proterani sa Kosova" batica kucne kod mene na vrata sa svojih 25 godina i kaže "ja sam predsednih stanarskog veća, možete me naći u mom stanu na III li V spratu. Pa ga onda vidim kako je kupio Audi A3, a sestri Pežoa, da se ne svađaju oko jednog automobila. ON kupio. STUDENT, jadni mali, proteran sa Kosova, pa se na sastanku stanara žali na svoju tužnu sudbunu.
Moj kolega laborant je isto proteran sa Kosova, pa je od CG dobio za džabe građevinski materijal, pa je podigao kućerinu na obali mora, skućio se, a svoj stan na Kosovu uz kojeg je "proteran" je prodao Albancu za nekoliko desetina hiljada evara. I eto, ja tražim, tražim uporno da vidim one sirote ljude koji su u konvojima napuštali Kosovo, tražim. Njih je ostala šačica razbacana po prihvatnim cetrima, a oni "najjadniji" su se uglavnom snašli i teško žive kao predsednici stanarskog veća.

- gazda koji je meni iznajmio stan u kojem ja živim je Bosanac, izbeglica, neđe ništa nema, kukavac, osim ovog stana, stana na IV spratu u kojem živi njegova kćerka-moja gazdarica, i stana u BG. Moj prethodni stanodavac je takođe bio sirota, mala izbeglica, koja mi je rekla da mogu da biram između ovog stana i onog drugog na Bulevaru oslobođenja. I da mogu da ga pozovem kad god želim, on i onako ne radi.

- kada sam konkurisala za posao u DRŽAVNOJ bolnici odbili su moj "inpresivni rezime" zato što je taj konkurs bio "pro forme" dat u novine jer tako zakon nalaže, a oni već imaju stotinjak med.sestara sa Kosova koje dobijaju platu a ne rade, ali ajde da me ne opterećuju time, uglavnom, žele mi svu sreću u potrazi za poslom.

- u mojoj PRIVATNOJ firmi se zaposlio Boske koji čačka oko aparata i za to dobija solidnu kintu. U roku od 6 meseci je ugurao u našu firmu svog šogora, svoju rodicu, sestrića i ujnu čistačicu. I kako ja sada njima da objasnim da NE MOŽE da mi se obraća sa "alo, mala" , da NE MOŽE da trese sline na prolaz za pacijente i da se pod čisti mopom i dezinficijensom a ne papirnim ubrusima.

- ne može mi niko govoriti kao se ovde u Srbiji može uspeti ako si dovoljno uporan, i poturivati mi u*ranu rečenicu "eto, pa kako smo se mi snašli". Ne se*i. Nisi se ti snašla. Snašao ti se ćaća pre koju deceniju pa ti ostavio stan. I nisi se ti snalazila pa od plate odvajala pare za kola, nego ti je pljunuo neko sa strane. Jer, ti studiraš. I da, sve si u roku dala, ma ti si moj idol. I lako je bilo, pa zaboga, pitaš se šta je nama koji pričamo da je teško. Lako ti je bilo jer, dok si ti čituckala svoje knjige-nego drugi ti je punio frižider, plaćao račune, kupovao te knjige iz kojih si učila. i zato mi nemoj govoriti da si "sve sama postigla", jer nisi. Sama si jedino zagrejala stolicu u dobrim uslovima, a to je, u pravu si , jaaaako lako. Ajde ti zagrej stolicu u 19 kvadrata sa babom , kevom i ćaletom. Tako da, "lako je" priča ne pije vodu.

- ljudi neće da rade . Ok, neće. "Kad bi svako radio svoj posao kako treba bilo bi ovako, onako" . Slažem se, ali KAKO da neko radi svoj posao kvalitetno kad mu je uniforma pocepana, kad je poslodavac rešio da uštedi pa umesto normalnog dezinficijensa kupio kiselinčinu, kako kad u bolnici nemaš ni jedan jedini čaršav nego nepokretne ljude umataš u šta stigneš? Ja tako ne mogu da budem kvalitetna, a ni normalna. I naravno, pacijent će se na mene izdernjati, nazvati ne nesposobnom, skrnavom, "gde su ti rukavice" -draće se ... Pa čiko, naredili su nam da smemo da potrošimo samo 10 rukavica dnevno , nema se ... "Pa tražite od direktora" -kaže mi on , i ja na sledećem sastanku tražim još 10 rukavica , pa dobijem 20% off plate jer se bunim ... I posle govorimo "kvalitetno bi trebalo " ... Pa ja jedino kvalitetno da poludim .

I eto, volim Srbiju, punu kvaliteta.

I nije mi jasno , zašto se uvek svi teše izjavom "ima i siromašnijih" , "ćuti, ima i gore" , i sličnim . Da , ima i siromašnijih , ali ima i BOGATIJIH . Da, ima i goreg od ovog , ali zašto tako razmišljate ? Jer ja vidim i znam - ima i boljeg !

< Poruku je uredio BubaMira -- 19.4.2011 14:14:51 >

To Majo imenjakinjo

Nas je mama izlecila od toga kada smo prvi put rekle pa i Pera Peric je dobio 4

PROGNANE volim , poštujem , saučestvujem u bolu , ali one koji su iskoristili celu frku da bi se alavili i bogatili dok su drugi zaista bili GONJENI - PREZIREM. Nažalost , kod nas se najviše nakotilo baš tih koje ja prezirem.

< Poruku je uredio BubaMira -- 19.4.2011 17:58:30 >

Evo malo u danasnjem duhu
Fucka mi se za vas trange frange cirkus