„Da li nameravate da se uskoro udate i rađate decu”, bilo je poslednje pitanje koje je menadžer za ljudske resurse postavio mladoj pravnici koja je konkurisala za posao u jednoj renomiranoj revizorskoj firmi. „Da, naravno”, odgovorila je dvadesetpetogodišnja kandidatkinja za radno mesto. „Ne zovite Vi nas, javićemo se mi Vama”, bile su poslednje reči ovog poslodavca. Telefon nikad nije zazvonio, a nekoliko nedelja kasnije na adresu ove pravnice stiglo je obaveštenje dotične firme da je na radno mesto za koje je ona konkurisala primljen muškarac.
„Nijedan poslodavac nema prava da postavlja pitanja koja zadiru u privatnu sferu života – od onih koja se tiču emotivnog, bračnog i porodičnog statusa i planova u vezi sa budućnošću, preko pitanja koja se tiču seksualne, političke i religijske orijentacije, do onih tipa – čime vam se bave roditelji, za koji fudbalski klub navijate, da li imate profil na društvenoj mreži „Fejsbuk” ili „Maj spejs”… Osoba kojoj potencijalni poslodavac postavi ovakva pitanja i koja smatra da je zbog „pogrešnih” odgovora bila diskriminisana prilikom prijema na posao ima pravo da se žali inspekciji rada, a ako proceni da je ova služba nesenzibilna ili ne želi da reaguje na njene pritužbe, može da potraži pomoć zaštitnika građana”, ističe Zorica Mršević, pomoćnik zaštitnika građana za rodnu ravnopravnost.
Naša sagovornica, međutim, dodaje da do sada nijedna žena nije zatražila pravnu pomoć zaštitnika građana zbog polne diskriminacije i naglašava da menadžment svakog preduzeća ima pravo da bira svoj tim, a dokazivanje polne diskriminacije je veoma klizav teren na kome se diskriminacija „lako kamuflira i teško prepoznaje”. Ona dodaje da se zaštitniku građana za rodnu ravnopravnost do sada javilo nekoliko žena kojima zbog blagoslovenog stanja nije bio produžavan ugovor o radu – što takođe predstavlja jedan oblik diskriminacije koji je zakonski sankcionisan.
Radovan Ristanović, direktor inspekcije rada, kaže da se u toku godine na prste jedne ruke mogu prebrojati žene koje podnesu prijavu protiv svog potencijalnog poslodavca zbog polne diskriminacije.
„Svi mi, uključujući i zaposlene u inspekciji rada, znamo da mnogi poslodavci prilikom intervjua za posao postavljaju pitanja o braku, trudnoći i porodičnim planovima kandidatkinje za posao, ali ovi razgovori se obično vode u četiri oka i žena najčešće nema nikakav dokaz da posao nije dobila zato što je svog potencijalnog poslodavca obavestila da planira brak i porodicu, pa zbog toga ne može da protiv njega povede sudski spor. Zakon predviđa novčanu sankciju za diskriminaciju na osnovu pola i ona za pravno lice iznosi između 800.000 i milion dinara, ali mora se imati na umu da veliki broj žena uopšte nije informisan o svojim radnim pravima i nema poverenje u institucije sistema da će „isterati pravdu” u sporu protiv poslodavca. Motivisane željom da što pre nađu posao i u nedostatku konkretnih dokaza kojima bi dokazale polnu diskriminaciju, žene najčešće odustaju od ideje da podnose tužbu protiv poslodavca”, konstatuje naš sagovornik.
Prema istraživanju o diskriminaciji na teritoriji AP Vojvodine, koje je svojevremeno sproveo pokrajinski ombudsman, pitanja o bračnom statusu prilikom zapošljavanja ženama se postavljaju u 42,3 odsto, a muškarcima u 21,7 odsto slučajeva, a pitanja o porodičnom stanju – broju dece i planiranju porodice muškarcima se postavljaju u 16 odsto, a ženama u 40 odsto slučajeva. Nataša Perišić-Pavlović, predsednica nevladine organizacije „Hora” za emancipaciju žena i autorka priručnika „Diskriminacija žena na radnom mestu”, kaže da različita sociološka istraživanja svedoče da se žene u znatnom procentu suočavaju sa različitim oblicima posredne i neposredne diskriminacije na radnom mestu – ne samo da duže čekaju zaposlenje i da se dobijanje posla neretko „uslovljava” odricanjem od materinstva, već sporije napreduju u službi, imaju manju platu u odnosu na kolege i češće su izložene različitim oblicima mobinga.