Uh, tema za mene. Ja sam počela da radim prošlog ponedeljka. A do pre nedelju dana pre toga (al sam se izrazila ) nisam znala da li se uopšte vraćam na posao. Iskreno, bila sam spremna na to da ću posle 11 godina neprekidnog rada biti domaćica. I ništa od toga, ponudili su mi skraćeno radno vreme i bila bih luda da nisam prihvatila, pogotovo što je danas tako teško naći posao, a para nikad dosta. Osećala sam se užasno, sa starijim sam počela da radim sa njegovih 9 meseci, ovog puta 10,5 meseci posle porođaja. Mali ostaje kod moje mame i tako će biti (valjda) do proleća kada bi trebalo da krene u jaslice. Stariji ide u vrtić. Ne znam, nikada nisam bila taj tip da sedi kući bez posla, ali sada bi mi baš odgovaralo da sam mogla da ostanem kući bar dok mali ne napuni 2 godine. Sada sam stalno u nekoj trci, odvezi jednog, odvezi drugog, obaveze na poslu, pa onda trči po jednog, trči po drugog, onda stignemo kući i tada se trudim da im se maksimalno posvetim do uveče kada odu na spavanje. A onda me sačeka još posla, ono što bih npr. završila dok klinci spavaju preko dana, da ne radim. Ne sećam se kada sam bila ovako umorna. Dan mi proleti, a ja imam osećaj da im ne pružam dovoljno, da ne provodim sa njima dovoljno vremena. A gde je vreme za mm i mene.... Da mogu da biram, tj. da je (finansijska) situacija drugačija, definitivno bih odabrala da budem kući bar prvih par godina, pa posle kada deca malo porastu, da počnem opet da radim. No, tako je - kako je, samo se nadam da će vremenom postati lakše...