Da, ne možemo ovako da poredimo...  Naravno, ni u Srbiji za 100eur ne možeš sve što sam nabrojala, ne možeš ko svet da kupiš ni osnovne potrepštine za kuću.
Živela sam godinu dana u Budimpešti. Fenomenalan grad. Fenomenalno iskustvo. Zašto nisam ostala tamo na studijama, to je neka druga priča, o kojoj ne želim da pričam. Možda sam trebala...
Moram napomenuti da mi je u Budimpešti (u daljem textu: Bp) bilo super, prvi put sam bila sama, bez roditelja da živim (ne računamo u ovo "sama" odlaske u Englesku, Francusku na koju nedelju), ali je olakšavajuća okolnost bila ta da sam išla u srpsku školu, i družila se sa vršnjacima koji su isto tako sami. Druga stvar je da mađarski govorim na nivou maternjeg jezika. Ono što sam htela da kažem jeste da mislim da deci treba dati šansu da vide nešto što valja. Tada kada sam ja otišla u Budimpeštu, bankomati su u Srbiji bili misaona imenica.  Tramvaj, metro... Jel verujete da poznajem ljude koji sa svojih 30 god nemaju pasoš i nikada nisu bili u inostranstvu?  Tamo sam naučila da se borim za sebe.
Mali primer... o tome kako smo mi tretirani tamo... Imala sam Boravak na godinu dana. Pred povratak za Srbiju, morala sam boravišnu knjižicu da vratim u policiju. Ušla sam, na svim šalterima tišina i kulturan red, sem na jednom gde su Srbi i Kinezi.  Nema reda, svi urlaju, vise na onom pultu. Bila sam strpljiva jedno vreme, onda mi je pala roletna, pa sam glasnije progovorila na mađarskom, da ja samo hoću teti da dam ovu knjižicu. Valjda zbog mađarskog, ili zbog mog prodornog glasa , preko "reda" mi je uzela boravišnju knjižicu. Tog momenta sam naučila nešto što mi je ostalo za ceo život. Imali smo situacije da je mama došla za Bp da uzme neke papire, da se zadržala duže od planiranog jer su je svaki dan vraćali nakon celog dana prestojanog u datoj službi. Dok meni nije pala roletna (opet ), i otišla sam i nabavila joj papire za sat vremena. Kada živite negde, jako je bitno da upoznate njihove običaje i ono kakvi su ustvari, i kako ćete vi u tom njihovom mentalitetu što brže da se snađete.
Pri upisu u školu nam je rečeno da moramo da plaćamo zdravstveno osiguranje. Svaki put kada uplatiš, lupe ti pečat u knjižicu. Par meseci smo svi plaćali redovno, onda su ljudi polako prestali da plaćaju. Mislila sam "Šta sam ja budala, pa plaćam?", pa sam i ja prestala da plaćam. Razlika je bila u tome da ja nisam te pare tražila od roditelja i potrošila ih, nego sam ih sklanjala. Valjda mi u datom momentu ništa nije trebalo...  Pred kraj godine ušla je direktorica u razred i rekla da hoće sutra da vidi knjižice na uvid i svako ko nije plaćao neće moći da maturira. Jasno vam je koliki je haos nastao. To je bilo oko 50eur mesečno za bar pola godine koliko nismo plaćali, za šta roditelji misle da su deca uplaćivala... Uradila sam sledeće: Sledeće jutro sam ustala, otišla kod školskog lekara, uspešno objasnila da sam prethodnu noć imala proliv i da sam užasno malaksala, da bih danas da odspavam (proliv - ne može da se dokaže da li sam ga zaista imala), onda sam otišla da pokupim čekove na koje treba da uplatim zdravstveno, pokupila parice koje sam sačuvala, otišla i uplatila. Sledeći dan sam se pojavila u školi sa overenom zdravstvenom knjižicom i opravdanjem za školu. Znam, zvuči glupo, kao "Oh Bože, jel ti treba dati orden za to?", a ja vas pitam, koliko dece vaspitane u Srbiji takve stvari radi samo, a koliko njih to jednostavno da mami kao problem.
Hoću da kažem, da sem što inostranstvo pruža deci više, treba ih u jednom momentu "baciti" u beli svet - da se snađu sami. Tako će najbolje da nauče neke osnovne životne stvari.

Ne bih sad off topic ali se u potpunosti slazem sa ovom recenicom!



_____________________________

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI!

Uff pogodiste i mene sa temom!!!

Jaco, nikako se ne slazem sa tobom. Ja sam zivela u Parizu i to potpuno sama, bila sam tamo poslom skoro 3 godine. Kancelarija mi je bila u predgradju koje bas i nije fino, ali ne mogu reci da je tamo tako opasno. Naravno zavisi gde ti kuma zivi. Ima delova grada gde nije prijatno, ali nista vise od toga. Ja sam se svuda kretala, sama ili sa drugaricama, isla kasno uvece metroom, ulicom i nikada mi se nije nista lose desilo. Naravno, ljudi dobacuju vise nego kod nas, ali opet i na to se naviknes. Nema nista lepse od mirisa francuskog peciva za dorucak, dobrih sireva i dobrog vina!!! A o sopingu ne bih ni da pricam...

Ja sam zivela sve ukupno 8 godina van Srbije i ne mogu da se pozalim, ali ipak najbolje je kod kuce! Barem meni! Ja ne mogu bez porodice i prijatelja sa kojima sam odrasla! To mi u inotranstvu fali! Vratila sam se jer sam morala zbog muza i porodice, ali svakako bih se vratila jer zelim da mi deca odrastaju ovde i da ovde idu u osnovnu skolu. A za kasnije cemo da vidimo.

Ne znam drage moje... od dva zla treba odabrati ono manje! Savko od nas zna sta je najbolje za njega! Ja glasam za Srbiju jer sam ovde svoja na svome!!! Van Srbije sam se uvek osecala cudno jer sam stranac i iako sam imala prijatelje, nekako mi je uvek falilo ono nesto sto me cini srecnom!

U svemu se slažem sa tobom Lenka, moje srce je u Srbiji kao i svi ljudi koje volim. Pokušavam samo da odmerim da li ima smisla da to žrtvujem zbog dece, doduše razmišljam dosta unapred jer nemam nameru nigde da idem dok mm i ja ne odlučimo da imamo onoliko dece koliko smo želeli i koliko možemo da izdržavamo a da imaju neki normalan život. E tu teorija već malo zapinje, nije mi siguran podstanarski život koji je za nas sada jedino rešenje, svaki gazda može da me izbaci kada to poželi, a da ne pričam koliko njih ne želi ni da čuje za podstanare sa sitnom decom. Kredit mi nije opcija na koju bih se odlučila u bližoj budućnosti, jer vidim da se poigravaju sa kamatama a i cene stanova su nerealne. Zar je moguće da su stanovi u BG skoro iste cene kao na Azurnoj obali? Ja verujem da će cene stanova/kvadrata da padnu, ali ne mogu da računam na to. Takođe verujem da će kamate za kredite da se smanje i stabilizuju kada prođe kriza, ali ne mogu ni to da znam za sigurno. Sa druge strane, moji drugari koji su već podigli kredite za stan polako grcaju, rata je otišla sa 300 na 400 eura, a Bog zna hoće li još rasti Ne mogu da budem mirna i da živim od danas do sutra, da obezbedimo stan ali zato nema letovanja, zimovanja, svega onoga što je deci jako važno a što bi bilo luksuz... U narednih 5-10 godina još i mogu da nađem sjajan posao u inostranstvu, a posle toga ću biti već malo matora i za takve akcije i za takve poslove. Zato sada lupam glavu... a mm ne pomaže, kaže ako baš nikako ne može ovde onda ćemo da razmišljamo - bojim se da će tada biti kasno za razmišljanje.

< Poruku je uredio prase -- 11.3.2009 9:04:56 >

[Sadržaj poruke je obrisan]

[Sadržaj poruke je obrisan]

Jao gagi nećeš nam valjda zapucati u Azstraliju

[Sadržaj poruke je obrisan]

Ja ne znam mnogo, ali znam da su se naši ljudi tamo mahom dobro snašli. Kažu, posao možeš naći, ako radiš možeš da živiš... Sve u svemu, od mojih poznanika se još niko nije vratio kući.

Ne znam draga,a otkud sad to kad si nedavno dobila posao i muž ti radi jel

[Sadržaj poruke je obrisan]

Gagi,jel se ti to samo raspitujes ili si odlucila?
Razmisli i izvazi dobro...
U svakom slucaju ,mi smo navikli na rad ...
Zelim ti srecu...

_____________________________

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI!

[Sadržaj poruke je obrisan]

Sorry,steka mi net nesto jutros pa dok se moj post objavi ,vi odfurate ...

_____________________________

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI!

Mislim da te razumijem
Ako nešto saznam napisaću.

[Sadržaj poruke je obrisan]

Gagi nisam nikad bila ali iz priče, sestra moje dobre drugarice je otišla sa mužem i troje dece. I suština priče je da tamo imaš nekog svog ko tamo živi, ako imaš lakše ćeš proći kroz sve, oni nisu imali nikoga i prilično su se namučili, drugo jako je važno gde ćete otići, da to ne bude neka zabit i treće šta ste završili. Mislim da se i tamo traže elektroinžinjeri, operateri, informatičari itd..... I znam da mi je drugarica rekla da se jako dugo putuje, ja sam putovala u Ameriku i od Beograda do Chicaga je samo leta 12h a Australija je mnogo dalje........ E sad ako ste spremni da idete idite ja mislim da će za decu biti super oni se brzo adaptiraju a i za Vas sigurno ćete živeti kvalitetniji život nego ovde.

Moj drug je u Australiji. Mislim da već ima 5 godina kako je otišo.
Njemu je tamo super. Prvo je završio neke tamo njihove kurseve a onda počeo da radi. On radi sa računarima, popravka, servis... U tome je uvek bio dobar.
Upoznao devojku preko net-a, oda ona došla ovde (naša je), venčali se i on čovek ode u Australiju. Žive u Kanberi. Napraviše pre par mececi kuću.

Probali mm i ja da sredimo papire i nekako odem tamo. Al nam nije uspelo.

_____________________________

Imperfection is beauty, madness is genious, and its better to be absolutely ridiculous then to be absolutely boring.

[Sadržaj poruke je obrisan]

Moj brat živi u Australiji, osim plate, ništa dugo im nije baš fantastično (poput požara, recimo i klime koja je užasna). Australci nas ne vole nikako, pa je burazov sin imao velikih problema u školi sa izolacijom i vršnjačkim nasiljem. Ipak, najveći problem predstavlja daljina, tako da otkako su tamo (14 godina), još nije skupio lovu da dođe, iako je nostalgija izuzetno snažna...... Čekaju papire za bratovu punicu, ravnih 5 godina, i još nisu dobili, ona je u BIH i grabi i rukama i nogama da im se pridruži, ali ne daju....
Evo ovako mamurna iz kreveta napisah par reči, još se razbuđujem, loše sam spavala skroz...


_____________________________

ŽENA JE STENA!

Eugi , jel to rodjeni brat; zar je moguce da 14 god. nije bio kuci;

moja najbolja drugarica zivi na N.Zeladu, ali nekako uspevaju na svakih 5 god. da dodju, mada je bila pre dve poslednji put a evo vec razmislja o ponovnom dolasku; njen muz je Francuz, tako da im kada dolaze tebaju pare da prvo obidju rodbinu po Francuskoj, jer on ima osmoro brace i sestara, rasutih po celoj Francuskoj, pa onda njeni u Hrvatskoj i Srbiji; bas mi je pre neki dan rekla nije mi problem za Srbiju, tu nista ne potrosimo ali u Francuskoj.....

Nisam čula tog mog druga da se žali. On se odlično seća odakle je i zašto otišao.
Nije se do sada nikada žalio ni na medjuljudske odnose.

Mi nismo na kraju otišli jer nam nije uspelo to dobijanje vize. Ma nešto se tu iskomplikovalo nemam pojma tačno šta. Valjda taj tip kome smo slali papire tamo u Australiji nije odradio svoj posao pa je tako i ostalo.

_____________________________

Imperfection is beauty, madness is genious, and its better to be absolutely ridiculous then to be absolutely boring.

[Sadržaj poruke je obrisan]

zeno draga gdje bas australija?????