Iz iskustva roditelja čija deca idu ili su završila tu školu dopao mi se kao prvo prijemni ispit. Deca polažu srpski i matematiku, a zatim idu na usmeni razgovor gde pričaju sa direktorom/pedagogom/psihologom/nekim od nastavnika (komisiju čini više članova) o razlozima zašto žele da upišu gimnaziju, šta ih u životu zanima, koje su veštine usvojili tokom dosadašnjeg školovanja i sl. Pri tom procenjuju koliko je dete zrelo i samostalno i samim tim spremno da živi u studentskom domu odvojeno od roditelja. Ono što posebno cene jesu neke vannastavne aktivnosti (sport, folklor, instrument, završena muzička škola, dramska, recitatora sekcija... ). Sviđa mi se što dete sagledavaju kao ličnost i pokušavaju da uvaže sve što ga je izgradilo, a ne samo prosek ocena i uspeh u školi kao što je kod nas slučaj. Kod nas je dete samo broj na papiru, ukupan zbir drugih bodova, proseka i ocena, a tamo vide dete, popričaju, pokaže ako zna instrument da svira, ponese opremu, pokaže sport koji trenira, izvede neki skeč, izrecituje nešto...Lično sam neko kome je neformalno obrazovanje dosta važnije od redovne škole i od toga da mi dete ima sve petice u školi, podstičem i negujem i kod svoje dece to i sviđa mi se što ima neko ko i to ceni i gleda tokom odabira kandidata i budućih đaka. Kao drugo, sam sistem školstva je drugačiji, po EU sistemu. Nema toliko bubačenja i nebitnih informacija kao kod nas. Više se rade neki projekti, prezentacije i sl. nego puko driblanje moždanih vijuga kao kod nas. Takođe smatram da će mu lakše biti ako jednog dana poželi da studira u inostranstvu da ode odande.Pored toga, mislim da je jedno baš veliko životno iskustvo da živi u studentskom domu u jednoj velikoj evropskoj prestonici, a opet nije tako daleko da ne može doći kući kad poželi ili mi do njega (nama treba 3 do 3 i po sata autom).Dosta putuju, obiđu skoro celu Evropu na ekskurzijama i ostalim školskim putovanjima, a moje dete baš, baš voli da putuje.Ima još razloga, ali većinom su to oni koji su me privukli da se prvo ja zainteresujem i istražim dodatno, a onda da se i njemu dopadne cela ta priča. Pri tom nisam od onih posesivnih roditelja koji ne mogu da se odvoje od svog deteta. Naravno da bi nam svima bilo lakše i jednostavnije da ostane kod nas i ide u gimnaziju u našem gradu, ali ne gledamo šta bi bilo lakše, već šta bi bilo bolje, a smatram da ova opcija pruža mnogo više, pogotovo njemu, ne samo u nekom obrazovnom smislu, već i u velikom životnom iskustvu, dodatnoj socijalizaciji i osamostaljivanju. Eto to su neki od mojih razloga (ukratko). 😉
_____________________________
Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...
. Razmišljam i dalje o toj gimnaziji ali sam eto sazrela pa ću odluku prepustiti njoj kad dođe vreme. Mislim da će tamo da joj se otvore neke nove stvari koje ovde neće. Mada, videćemo ipak je vreme presudno za sve.
