Kažu da ga ima oko 17% populacije,,,,, i još kažu da je češći kod osoba ženskog pola,,,,,

A simptomi su:
-lupanje srca i ubrzan puls
-bol u prsištu i gušenje
-drhtanje
-vrtoglavica i nesigurnost
-osjećaj nestvarnosti (derealizacija)
-osjećaj odvojenosti od sebe (depersonalizacija)
-mučnina
-strah od ludila i gubitka kontrole
-strah od nagle smrti
-navale topline, hladnoće, strujanja ili bockanja.

Dešava se naglo, iz čista mira, bilo gde i bilo kad.. Može da se javi u zatvorenom ili otvorenom prostoru, u grupi ljudi, ili kad je osoba sama.. Izuzetno je neprijatan, dobra stvar je što traje svega nekoliko minuta... (do 10, u nekim slučajevima 15) i prestaje isto tako naglo, kao i kako je počeo...
Obično osoba ne zna šta je to, prvi put se susreće sa napadom panike, i potom odlazi na 456 ispitivanja.. Da li je štitna žlezda? Hormoni? Problemi sa srcem? Neki psihijatrijski poremećaj? Da bi na kraju već pri prvim opisima simptoma, dobar lekar rekao: "Ništa se ne brinite, pa to vam je OBIČNI panični poremećaj"

Od ove neprijatnosti niko nije zaštićen.. Od poznatih osoba imala ga je Alka Vujica, Vlado Georgijev i Oliver Dragojević...

Sanira se uz pomoć psihoterapije, medikamentima ili kombinacijom ove dve prakse. Ipak, većina ljudi se sama izbori sa paničnim poremećajem i vremenom on iščezava....

< Poruku je uredio Lu RR -- 24.2.2011 18:33:19 >

_____________________________

ŽENA JE STENA!

Pisala sam o ovome u temi fobije.
Ja sam izvojila simptome koje sam ja osjećala ponekad, ljudi to zna biti strašno taj osjećaj nemoći, pomislim biće mi loše i odmah dobijem ove simptome.
Bilo mi je jako neugodno pričati o ovome sa bilo kim.
Ja sam to riješila nekako na svoj način bez medikamenata, najgore mi je što ni dandanas ne smijem otići u crkvu jer me taj veliki prostor, mnogo ljudi a tišina dovodi do tog osjećaja da čujem svoje srce koliko lupa.
Zna mi biti neugodno i u čekaonicama ambulante, u banci, pošti, ali uglavnom više nije tako često kao prije.
Mene zanimaju uzroci ove pojave

< Poruku je uredio Lu RR -- 24.2.2011 17:41:55 >

Etiopatogeneza (uzroci i mehanizam nastanka) i psihodinamika paničnog napada/poremećaja Točni uzroci paničnog poremećaja su još uvijek u fazi istraživanja. Općenito se međutim smatra da uzroci panike leže u zamišljenim opasnostima ili u masovnom precjenjivanju opasnosti. Prava, realna opasnost rijetko je uzrok panike. “Okidač” ili povod za paniku može biti neka tjelesna bolest, ozbiljan stres, ili neki lijekovi. Neke osobe koje su sklone preuzeti na sebe previše odgovornosti mogu razviti tendenciju patnje od paničnih napada. Također i hipoglikemija (manjak šećera u krvi) može izazvati napad panike. U toj situaciji inzulinski receptori ne odgovaraju na prikladan način inzulinu, interferirajući sa transportom glukoze kroz staničnu membranu. Mozak ovisi o stalnoj podršci glukoze, njegovog jedinog izvora energije. Kad se dogodi nagli pad šećera u krvi, mozak šalje hormonski signal adrenergičnim žlijezdama za proizvodnju adrenalina. Adrenalin podiže razinu šećera u krvi pretvarajući glikogen u glukozu, i zato prevenira manjak energije u mozgu. No adrenalin je i hormon panike koji je odgovoran za napade panike. Neke teorije pripisuju ovaj poremećaj slaboj samostalnosti Ega, dakle u određenom smislu, njegovoj slabosti. Takav ovisan Ego dovodi do toga da osoba sklona paničnim napadima ima odsutnost svake namjere što istu tu osobu prisiljava na ovisnost o drugima. Kad ovakav Ego dođe u sukob s potrebom jednog svog zdravog dijela koji se želi suprostaviti ovoj slabosti i osamostaliti se, nastaje panični strah od osamostaljivanja. Panični napad služi da bi se potisnula potreba za osamostaljivanjem koja izaziva strah jer napada na ovisnost. Freud (1926) definira anksioznost kao rezultat nesvjesnog psihičkog sukoba između potisnutih seksualnih ili agresivnih želja koji proizlaze iz Ida i odgovarajućih prijetnji kažnjavanjem od strane Superega. Na temelju takve definicije, anksioznost shvaćamo kao signal prisustva nesvjesne opasnosti. Nakon takvog signala, Ego mobilizira mehanizme obrane, da bi zabranio nedopustivim osjećajima ili mislima da postanu svjesni. Drugim riječima, nagonska želja ili potisnuti poriv koji su nedopustivi, mogu isplivati na površinu putem simptoma, ali vrlo često pacijenti koji pate od anksioznosti nemaju nikakvog pojma o nesvjesnim izvorima takvog poremećaja, ili kod drugih, anksioznost se može povezati sa prihvatljivim svjesnim strahom, koji međutim maskira jednu još dublju i slabije prepoznatljivu zabrinutost.
IZVOR


_____________________________

ŽENA JE STENA!

Dugo, dugo nisam imala simptome i neki dan u banci sam dobila napad panike.
Bila sam u redu i ti redovi me kao i obično na poseban način iritiraju, puno ljudi a svi šute, ja imam osjećaj da oni čuju ono što ja mislim
Počelo je preznojavanje, srce da ubrzano tuče, trnjenje glave...a već sam bila do šalt_era i vagam da li da odem ili završim(ovo je trajalo cijelu vječnost, pravo mučenje).
Imam još samo dva potpisa da stavim a službenica na šalt_eru čeka onaj papir da izađe, broji novac, meni se već vrti u glavi i nekako izdržim zgrabim papire, novac i idem prema vratima...e sad čim sam zakoračila iz banke sve prestaje, kao da se ništa nije desilo, za ne povjerovati znam, ali eto tako to uvijek biva

< Poruku je uredio Lu RR -- 24.2.2011 17:43:06 >

Otvorila sam ovu temu, jer mi je potrebno da vidim da nisam sama u ovom problemu i da ima jos zena koje prolaze kroz isto. Nadam se da ce mi takve odgovoriti.
Imam panicni poremecaj, iliti strucnije " generalizovani anksiozni poremecaj" , sto ce reci da sam u gotovo stalnom stanju straha, i to od neke neizvesne, nepoznate opasnosti. Taj strah je nastao sa razlogom ( kao reakcija tela na dugo potiskivanje i gutanje besa i nezadovoljstva u sebi), manifestovao se prvi put pre 3 godine, ali se ni do danas nisam izborila sa njim.
Kada su napadi panike poceli, ja sam mislila da umirem od infarkta. Posto se to desavalo svaki dan po nekoliko puta ( bez povoda, bez najave, odjednom), a ja, hvala Bogu, ziva, shvatila sam da je problem negde drugde. Ko nije osetio taj strah, nece shvatiti koliki je njegov intenzitet i koliko je razoran i paralisuci. Otisla sam kod psihijatra u dom zdravlja, dobila lekice (ksalol) i isla svake druge nedelje kod njega na terapiju. Terapija mi je neizmerno pomogla, usla sam u najdublje ambise svog bica i videla koliko sam puna strahova i izneverenih osecanja, razocarenja i iznad svega koliko sam celog zivota bila naivna i ispadala budala. Mnogi moji strahovi dobili su svoj koren, shvatila sam zasto se javljaju, i to je bio ogroman napredak, jer sam znala protiv cega se borim. Terapija je trajala osam meseci, za to vreme spoznala sam svoje do tad nepoznato "ja", osnazila se i postala spremna da se sa problemima odraslih osoba suocavam na odrasli nacin, racionalno, bez preuvelicavanja i bez strahova.
Osim kod psihijatra, isla sam i kod kardiologa, uradila SVE moguce analize i konstatovano je , hvala Bogu, da je sa mojim srcem sve u redu i da imam samo fizioloske povremene ekstrasistole, iliti "preskakanja". Nikakva terapija nije bila potrebna.
Oba lekara (psihijatar i kardiolog) su doprineli mojoj stabilizaciji i posle tog mucnog,ali prociscujuceg perioda od 8 meseci, ja sam se vratila normalnom zivotu i funkcionisanju. Udala sam se, rodila dete.
Prosle godine, dakle u prvoj trudnoci, pocele su ponovo da mi se javljaju te ekstrasistole, povremeno, ali sam to pripisivala ginipralu. Nakon porodjaja, "preskakanja" su prestala. Medjutim, ponovo su poceli strahovi, ovaj put za bebu, njeno zdravlje. Beba je, hvala Bogu,dobro, zdrava, normalna, ali sam ja pocela da panicim u kategorijama " sta bi bilo kad bi bilo" i razvijala najcrnje moguce scenarije. Stvar je u tome sto su mi se takve misli rojile i obuzimale me nesvesno, pa dok ih osvestim, ja sam vec potonula potpuno u depresiju i strah i ne mogu da odagnam takve misli.
Kako je beba rasla, takve misli su mi se redje javljale, hvatala sam sebe cim pocnem da "razvijam" crni scenario, pa se trgnem i viknem na sebe "prestani odmah i misli o lepim stvarima u buducnosti, o sinovoj svadbi kad poraste, o unucima".
I opet se sve smirilo.
Sest meseci posle porodjaja ponovo sam zatrudnela, i evo me sada u VI mesecu trudnoce. Drage moje, meni je opet pocelo da "preskace", kao ludo, i ja sam opet razludjena i puna strahova, sada i za bebu i za sopstveno zdravlje. Negde duboko u sebi svesna sam da je problem u mojoj glavi i da moj strah od srcanih bolesti nema realnu osnovu, ali se bojim da cu tako vremenom zaista i navuci sebi neki kardioloski problem, snagom svog ubedjenja da nesto nije u redu.
Mozda je ovaj put po sredi to sto se brinem kako cu izdrzati sa dve bebe u kuci, kako cemo finansijski to podneti, kako cu sa otplatom kredita jos 6 godina izdrzati da nahranim i obucem decu ... Kazem "mozda" jer nisam sigurna. Ginekolog mi je rekla da u trudnoci jeste normalno povremeno da srce "preskoci" ali ne cesce od 2 puta nedeljno. Meni "preskoci" po 5-6 puta dnevno. Otisla sam ponovo kod kardiologa, uradio mi je EKG i rekao da je sve u savrsenom redu, ali da mozemo ponoviti eho srca i holter-sken ako ja zelim da se bas detaljno proverim. Naravno, posto sam panicar, da cu to i uraditi, cim finansijski stanem na noge (cim proslavimo sinov prvi rodjendan).

Drage moje, ja se gusim u strahu svakog trena, meni nestaje vazduha, i puna sam tuge i nespokoja zbog toga, to me ometa u normalnom funkcionisanju i ogranicava moja razmisljanja samo na dnevnu bazu, danas za danas. Osecam kako opet tonem u onaj bezdan, a ne smem to sada, sada imam sina i uskoro cu imati jos jednog sina, ne smem zbog njih, a ne znam vise kako sebi da pomognem.

Izvinjavam se sto sam bila ovako opsirna, trudila sam se da budem sto sazetija a da kazem bitne stvari.

Volela bih da mi se jave zene sa slicnim iskustvima, da mi kazu da nisam sama i nisam jedina u ovome i da se iz ovoga moze izaci.



_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Nije ti dobra terapija zato ti se javlja anksioznost.Prosto ne mogu da verujem da ti je psihijatar dao samo ksalol To ti je npr kao jedes sarmu bez pirinca.
Ksalol je anksiolitik i on se nikada,ali nikada ne daje sam,vec uvek uz antidepresiv.Ono sto treba tvom mozgu to je serotonin,kojeg mozak ne luci dovoljno,pa zato imas napade panike i anksioznosti.A serotonin sadrzi lek zvani flunisan, ili ti popularni americki "lekic srece" zvani prozak.E sada posto prozak(flunisan) podize raspolozenje i daje ti jaku motivaciju,odnosno potstice te da svoj zivot pokrenes i organizujes,malo to dize na visi nivo,pa da ne bi upala u veliko ushicenje,sa njim u kombinaciji se pije ksalol.Ali svi ti lekovi ti nece resiti problem ako nemas kognitivnu i bihejvioralnu terapiju,sto u domu zdravlja svakako ne mozes dobiti.
Ja sam pre 3 godine imala slican problem.Naime posto imam spondilozu i kociila sam se par puta,imam ceste vrtoglavice.I to leto sam pala na ledja,izbila vazduh i povredila kicmu,pa su vrtoglavice bile intezivnije.Znam samo da mi je taj dan bilo uzasno toplo(a bilo je) i da sam imala uzasnu vrtoglavicu.U jednom momentu sam sam se uspanicila,jer sam imala osecaj da cu se onesvetiti.Naravno tahikardije su bile uzasno jake i pocela sam da se gusim(u stvari predisala sam se),a sve to u taxiju koji je isao prema dz.Medjutim moj razum nije zakazao,pa sam se setila da bi trebalo da disem u papirnu kesu, improvizovala sam je od papira koji sam imala u tasni i dosla sebi.Dr u domu zdravlja nije imala pojma o cemu se radi,pa mi je rekla da je to od promene vremena,a za disanje u papirnu kesu je rekla da je to najveca glupost koju je cula i ko mi je to preporucio?Rekla sam joj da sam videla u americkim filmovima,posto sam skontala da nema svrhe da joj objasnjavam da mi je to rekao prof neurologije koji je radio na Columbia univerzitetu,jer zena nema osnovno medicinsko ambulantno znanje.
Nasla sam klinickog psihijatra,koja mi je dala terapiju ksalol i flunisan,kod koje sam otisla na 3 psihoterapije.Rekla mi je da bi bilo dobro da ostanem trudna,jer ce mozak da pocne sam da luci serotonin.Tako je i bilo,kada sam saznala da sam trudna prestala sam da pijem lekove i evo ni dan danas ih ne pijem niti vise imam problem.Simptomi se jave i ceo zivot ce se javljati,eto bas danas imam vrtoglavicu,ali straha nema zahvaljujuci saznajnoj terapiji i terapiji ponasanja.Sada je ta dr moja jako dobra prijateljica.
Kod tebe je problem sto si usla u novu trudnocu,a nisi radila na problemu.Sada jedino sto ti preostaje je psihoterapija,jer lekove neces piti jos neko vreme.

Samo da ti kazem da ovog trenutka na grubo kada izbrojim, mojih 6 prijateljica ima anskiozno-depresivni sindrom ili ti Syndroma depresivum.A ima ih jos dosta.To ti je bolest modernog doba i brzog zivota.

Mislim da svi ovo prozivimo bar jednom u zivotu.  Ja jesam, pre jedno 5,6 godina.  Bilo je vezano za iscekivanje nekih papira, odbijanja, ma sve u svemu sklop okolnosti zivota....Nisam mogla da spavam jer mi se gomila misli rojila po glavi....osetila sam da ne mogu da disem, sto sam vise udisala manje sam kiseonika imala....otisla sam na terasu u nadi da ce hladan vazduh pomoci, ali nije....Morala sam da legnem i da smirim samu sebe, jer posto sam bila u inostranstvu, bez zdravstevnog osiguranja u to vreme, platila bih silan novac za ambulantu, bolnicu.....pa sam morala sebe da nateram da se smirim i uspela sam na kraju zaspala....  Jedini nacin je terapija, smiriti sebe, ili naci nacina da se misli usmere na nesto drugo, od onog sto te tera ili trigeruje tu anksioznost...Drugi put je bilo dok sam bila bolesna....budila sam se ujtru i cim bih se setila kakav me tezak dan ceka, uvhatila bi me panika, srce bi mi toliko lupalo da sam mislila da ce iz grudi iskociti.....I sada nekada osecam da mi to nadolazi, ali sam naucila da smirim samu sebe.   Meditacija PUNO pomaze.  Ako imate nacina, nadjite negde gde mozete uzeti casove, DVD ili CD sa uputsvima.  Vremenom cete biti dovoljno dobre u tome, da mozete uraditi i 'brzu' meditaciju, u kolima, autobusu, kuci, banci....Meni je to jako pomoglo....

Iako sam isla u dz na terapiju, moram reci da je moj psihijatar bio bas posvecen mom problemu i da jeste primenjivao kognitivnu terapiju. Prepisao mi je i antidepresiv, ne mogu sad da se setim, neki lek na "A", ali mi je sugerisao da smatra da nisam otisla toliko "duboko" da bih ga pila.
Bila sam zaista mirna skoro tri godine, ovi napadi sada su krenuli odjednom, bez povoda (barem ne nekog kog sam ja svesna) i sad mi je preskakanje srca opsesija i jedina misaona okupacija, i bas, BAS se mucim...

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Ribice anridepresiv ne piju ljudi koji su "duboko" otisli.I sta znaci da su otisli duboko?problem im se produbio ili sta???Anksiolitik bez antidepresiva ne ide iz prostog razloga sto se te dve vrste lekova nadopunjuju.Jednostavno ksalol spusta,a flunisan dize i tako prave balans.Ako se pije samo jedan onda ili si up ili down.Razumes?
Sto se tice terapeuta,nije poenta u posvecenosti.Moja prijateljica je isla redovno 2X nedeljno na psihoterapiju 2 godine i terapeutkinja joj je bila maximalno posvecena,ali rezultati nisu bili pozitivni,bilo joj je sve gore.Pre 6 meseci je promenila terapeuta i mnogo je bolje.Ja sam otisla 3 puta u roku od 4 meseca kod moje terapeutkinje(koja je nacelnik na psihijtraijskom institutu) i resila problem.Pila sam flunisan po njenoj preporuci sa ksalolom.

Preporucicu ti neke linkove koji mogu da ti pomognu:

http://www.doktor.co.yu/forum/viewforum.php?f=8

http://www.depresija.org/forum/lofiversion/index.php?t1409.html

Stevajela, hvala na odlicnim linkovima

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Nema na cemu.Svi mi manje- vise prodjemo kroz to, u najvecem broju zenske osobe oko 30-ih.

Zene-sve mora da nas zakaci  Ja sam imala desetak poprilicno zanimljivih panicnih napada prije 4 godine,ali sam ubrzo postala svjesna i zbog cega- previse sam sebi stvari natrpala na grbacu i brinula sam o svemu. Prosle godine kad smo poceli da razgovaramo o braku i def. vjencanju, napadi su se ponovo vratili, ali relativno kratko i manjeg inteziteta.Meni je pomoglo kada sam pocela iskreno da govorim sta mi smeta i sta me brine...

_____________________________

Steh auf, wenn du am Boden bist

https://www.youtube.com/watch?v=I3z-gqLGIKU

Zlatna ribice,
Imala sam slicno iskustvo i otprilike godinu i po bila na antidepresivima. Uporedo sam odlazila na psihoterapiju, prvo individualnu, a kasnije na grupnu. Izvukla sam se tek kad sam prihvatila sebe takvu kakva sam , kada sam pocela da razmisljam sta je to sto me je povredilo, zabolelo, uplasilo... Samo tako. Grupa mi je mnogo pomogla.
Ne razumem zasto ti je psihijatar prepisao samo Ksalol? Jeste da on ima anksioliticko i antidepresivno dejstvo, ali daje se iskljucivo uz antidepresiv tipa Flunisan (ja sam ga uzimala), Zoloft...itd.
Doktorka mi je objasnila da se u pocetku daje kombinacija na primer Ksalol i Flunisan, a onda nakon nekog vremena polako se ukida Ksalol i nastavlja sa Flunisanom. Stvar je u tome da antidepresivu Kao sto je Flunisan treba oko 3 nedelje da bi poceo zapravo da deluje i zato je Ksalol "prva pomoc", deluje brzo ali kratko.

-------------------------------------------------------------------
Mnogo nas je proslo kroz to!

< Poruku je uredio guppy RR -- 13.8.2009 13:11:16 >

Nasla sam svoje nalaze, vidim da mi je bio prepisao i Auromid, i jesam ga pila nesto kratko. Moj psihijatar je smatrao da su moji napadi panike poprilicno bezazleni i da sam samo malo vise razmazena i vezana za roditelje, te da imam separacionu krizu i da sam emotivno nezrela.

< Poruku je uredio guppy RR -- 13.8.2009 13:11:42 >

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Zlatna ribice, jel se tebi to dešava kada zamišljaš kako kažeš "crne scenarije", znači sve ide naopako i desiće se nešto strašno, ili ti se zna desiti i iz čista mira u javnosti,
da li se ikada osjećaš da ljudi oko tebe gledaju samo tebe i imaš osjećaj da ti vide i dušu, imaš potrebu da pobjegneš negdje
Ne znam da li ćeš razumjeti...

< Poruku je uredio Lu RR -- 24.2.2011 17:44:38 >

Ja mislim da je moj problem takodje bio velika vezanost za roditelje. I onda, kada se slucajno dogodi da jednom od njih ne bude dobro (jer su vec u godinama kad su bolesljivi) meni krece anksioznost, sve dublje i dublje upadam u nju. To traje obicno mesec dana a onda, ukoliko je roditeljima dobro( ili nekom takodje bliskom), polako se vracam u normalu. Imam uzasan strah od smrti svojih bliznjih, ali ne i svoje smrti.

Lu, meni se crne misli, kao i preskakanje srca, javljaju potpuno bez neke pravilnosti, nekad kad mirujem, nekad kad se krecem, nekad kad sam vesela, nekad kad sam tuzna, znaci-pravila nema. Nemam taj osecaj o kom ti pricas na javnom mestu. Napade straha dozivljavam uglavnom bas kad sam okruzena ljudima koje volim, i koji su mi najblizi.
Meni je umro tata kada sam imala 9 godina. Ubio ga je treci po redu infarkt. Pamtim kao mala koliko sam puta isla u bolnicu da ga posetim, i uvek se cuo TAJ zvuk sa ekg-aparata, slusala sam njegovo srce kako ubrzano zalupa kad me vidi, pa kad krenem kuci a on se rasplace... Sve se to urezalo u moj mozak...

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Joj crne misli...rat...smrtni slučajevi...strah od straha...ali eto ja to sve lakše podnosim kada je samnom mm ili mama ili moj mali sinčić, imam potrebu da pričam sa njima bilo šta i odma se lakše osjećam.
Ja nisam pila nikakve lijekove, osim što mi je moj doktor propisao (jednom davno) apaurin 2,0mg, po potrebi da pijem ali ja kod kuće skoro nikada nisam imala napad, tako da kad idem negdje nosim sa sobom u torbici tablete i ne moram ih popiti nego mi jednostavno daju osjećaj sigurnosti da su tu za svaki slučaj, a ako sam ih slučajno zaboravila e onda nije dobro, odma nastupa panika

Kao što se da zaključiti, meni to nastupa pri odvojenosti od svojih najmilijih, bojim se za njih i za sebe ako ostanem sama ....bilo je groznih doživljaja o kojima ne mogu govoriti.

Pomogla sam samoj sebi, nisam imala priliku da idem kod psihijatra,
Ali sam dobila priliku da shvatim da se uz Božiju pomoć može napraviti ono što želimo ako to istinski želimo i ako je to za naše i dobro ljudi oko nas, znam da se svi problemi mogu riješiti ukoliko vjerujemo prvo sebi, pa onda da postoji neko ko će nam pomoći!

< Poruku je uredio Lu RR -- 24.2.2011 17:47:20 >

Auromid(genericko ime Moklobemid) je inhibitori monoaminooksidaze (MAOI).
Flunisan(genericko ime fluoxetin) je selektivni inhibitori preuzimanja serotonina.
Prema tome auromid kao neselektivni inhibitor monoaminooksidaze (MAOI) blokira enzim monoaminooksidazu koji razgrađuje neurotransmitere, a flunisan kao selektivni inhibitor preuzimanja serotonina (SSRI): selektivno blokira preuzimanje serotonina, a na druge neurotransmiterske sisteme deluju slabo ili ne deluju uopšte.
Prema tome moja preporuka ti je da tvom terapeutu kazes pa,pa, ako zelis da ti se stanje popravi i da sta pre nadjes nekog ozbiljnijeg i malo strucnijeg.
A tek ta konstatacija da su ti napadi panike "bezazleni" i da si razmazena,to je stvarno neozbiljno.Izvini ali tvoji napadi su mnogo ozbiljniji nego moj napad koji sam imala,pa prema tvom terapeutu verovatno nisam trebala piti ni jedan lek.Mislim stvarnooo.......

EDIT:Svaki anksiozni napad ukazuje na to da mozak luci manje serotonina nego sto bi trebao.Nadam se da te je terapeut poducio da mozak luci 7 henijskih elemenata,od kojih je jedan i serotonin.
Sa ovakvom terapijom i terapeutom,samo gubis vreme,a stanje se produbljuje.

< Poruku je uredio stevajela -- 3.8.2009 23:46:23 >

Ja sam zavrsila sa terpaijom pre 3 godine, od tada niti sam isla kod psihijatra, niti sam pila lekove. Ponekad, kad bas moram, uzmem jedan Persen.
Cituckala sam malo one linkove sto si mi postavila, i moram da se slozim sa tobom da moj psihijatar nije potpuno prisao mom problemu. Slazem se, a i onda sam tako mislila, da je previse banalizovao stvar time da sam razmazena i da su moji napadi bezazleni. Doduse, to mu je bila pocetna procena, kasnije je verovatno promenio misljenje, ali mi ga nije iskazao. Ukazao mi je na neke kljucne greske u rasudjivanju i gledanju na zivot, otvorio mi je oci za neke stvari. No, to je bilo i proslo. Ceznem da odem kod nekog zaista dobrog psihijatra, da se "ispraznim" i izbacim iz sebe sve sto me muci, da krenem ponovo da lecim sebe, na pravi nacin, samo ne znam kad to u skorije vreme da realizujem, s obzirom da uskoro postajem mama po drugi put i da tek onda necu imati vremena ni za sta osim za decu. A tek finansije ... bolje da cutim. Dobar psihijatar mora i dobro da se plati...
Moram reci da, procitavsi iskustva drugih ljudi, mnogo lakse disem i da sam ukapirala da ,kad ne pridajem veliku vaznost "preskakanjima", ona se redje i javljaju i slabijeg su intenziteta.
Hvala ti .

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Naravno da je banalizovao.
Panicni napad=ansioznost=neuroza=depresija.Sva sreca nije endogenog(urodjenog) porekla kao psihoza,shizofrenija,pa se i tretira kao jedna od najlaksih psihickih bolesti.Poreklo vodi iz prvih godina detinjstva.To ti je kao kada pravis kucu,pa u temelj upadne kostur od stare ves masine,stavis prozor malo ukrivo,na krovu jedna greda kraca.Vremenom kamioni,auta prolaze pored kuce i ona pocne da se klima.Tako i mi,nasa psiha postaje nestabilna vremenom.Zato je bitan jako odgoj deteta u tim prvim godinama i vazno je mentalno zdravlje koliko i fiziolosko.Da bi znali kako to da postignemo bitno je da citamo strucnu literaturu,da se konsultujemo sa strucnim licima,a ne da slusamo savete baba,tetki,strini,...
Jako mi je zao sto ne mogu da ti pokazem crtez koji mi je crtala moja terapetkinja sa objasnjenjima, nemam skener ,pomogao bi ti makar 50 %.Meni je posle prve terapije bilo 70% bolje.
Vidim lokacija ti je BG.Ne bi bilo lose da trazis od lekara uput opste prakse,s obzirom da si trudnica pa samim tim spadas u specificnu kategoriju,pa da odes na neku od klinika u BG.Jednostavno reci da u dz sa psihijatrom nisi postigla napredak i zahtevaj da dobijes uput za kliniku.Tvoje osiguranje to svakako placa.

Ne možeš da fotografišeš?