Nemam iskustvo kao vaše... i možda ćete misliti da sam luda, ali ja eto imam potrebu da napišem.
Ja sam 7 dana plakala za psom kao za nekim najrođenijim.
Imali smo psa, kupili smo ga kada sam ja imala 6-7god, tada smo živeli u stanu, uglavnom, pas je bio kao član porodice, a ne kao kućni ljubimac.
Posle smo se preselili u kuću... kako to u kući i dvorištu biva, psima su uvek prljavi nosevi jer non-stop negde kopaju. Taj dan sam došla kod mame, već sam tada živela sa sadašnjim mužem, i pas mi se jako obradovao, međutim ja sam jako žurila, bila sam u crnom, a ona belu kratku dlaku... ma reko "ko će se sada maziti pa posle čistiti?!", i podviknem "Beži!" i samo prođem. Kada sam odlazila, oprezno sam povukla rukom po njenoj glavi, ona je krenula ka meni ali sam samo rekla "Ne, beži!"... i dok sam sedala u auto, bilo mi je čudno što tako dugo stoji na kapiji i gleda za mnom. Obično je odlazila čim izađem na kapiju.
Uveče joj se slošilo (moram tako da kažem), nije imala snage, nije mogla da ustane, nije mogla jezik da drži u ustima, a meni nisu dali da dođem da je vidim. Sedela sam u obližnjem kafiću i plakala kao malo dete. Tata ju je odveo kod veterinara, i veterinar je rekao da je od starosti... Uspavali su je da se ne bi mučila.
Baš je pre neki dan tata puštao neki snimak iz 90-tih i ona je bila na snimku, onako mlada i vesela.
Od onda se ne vezujem za životinje. Moji roditelji imaju dva psa sada, ok su oni, ali nije to - to.