Prvi put sam na forumu i nisam stigla sve da iščitam, mada sam pogledala neke od postova. Ja sam pre dve godine usvojila devojčicu. Obično ljudi komentarišu kako je to jedna divna i humana stvar, ja uvek odgovorim da to nije bilo iz humanih ili pomodnih razloga, dete smo usvojili jer nismo mogli da postanemo roditelji prirodnim putem. Posle 6 vantelesnih oplodnji, milion poseta lekarima, nadrilekarima i baba-vračarama(da, dobro ste pročitali), odlučili smo da usvojimo dete. Naravno to nam je od početka bila opcija ukoliko ne uspemo da dobijemo dete prirodnim putem. Ja sam žena koja je potpuno mogla da zamisli život bez dece i više sam se na usvajanje odlučila zbog mog supruga, koji ima mnogo braće i sestara i koji je žarko želeo da postanemo roditelji. Želela sam i ja dete, ali ne bih mislila da mi je život promašen, čak i ako ga nikada ne budemo imali. Rešila sam da ovo podelim s vama, jer sam u jednom od postova pročitala da neko nudi svoje dete na usvajanje!! Ne mogu rečima da opišem koliko sam se zgrozila, ne zato što neko ne želi dete, nego zato što ga po forumima nudi kao kilu mesa. Ja zaista ne znam kakav razlog može ljudsko biće da natera da ostavi dete, ali neću da ulazim uopšte u to, možda sam suviše subjektivna jer ja nisam uspela da prirodnim putem postanem majka, a ono što ne možemo da imamo obično najviše želimo. Verujem da nam život uvek na neki način otvori oči i ukaže na naše greške i nadam se da to ti ljudi neće saznati na teži način. Ja jesam, abortirala sam s 18 i nikada više nisam uspela da ostanem trudna-mislite o tome. Pričajte otvoreno s decom, kupujte im kontracepciju, edukujte ih!!!!
Da se vratim na temu.Pre nego smo usvojili dete, ja sam imala slične dileme koje imaju neke od vas, brinula sam da li će dete biti zdravo, da li će biti lepo, inteligentno, da li ću ga ikada moći zavoleti, da li će ono voleti mene....zato sam rešila da napišem svoje iskustvo i tako možda pomognem nekome da se odluči.
Imam 40 godina, poslednje dve godine su najlepše godine u mom životu!!!!:))) Moja Ana sada ima 4 godine, ponosna sam majka prelepe , prepametne i divne devojčice i otkada je ona član naše porodice mislim da smo svi postali veseliji, zdraviji i bolji ljudi, ona nas je takvima napravila. Inače, naša porodica broji još 2 člana, imamo 2 divna psa koji su takodje naše bebe i koji obožavaju Anu i ona njih. Mi smo jedna srećna porodica:)
Anu smo usvojili iz hraniteljske porodice i moram priznati da sam bila puna predrasuda kad sam je videla-bila je prljava, zapuštena, neočešljana, čudno dete koje nikada ne plače. Majka joj je delimično retardirana, ima hidrocefalus i ostavila ju je još u porodilištu, dakle , u meni se rodio i odredjen strah od toga da li je dete eventualno retardirano i stalno sam tražila neke znake:/. Moja osećanja prema tom malom biću su bila pomešana, srce mi je lupalo kao ludo, od (odjednom) velike želje da imam dete, posebno što sam ja baš želela ćerku, a u isto vreme sam se borila s nekom odbojnošću i strahom. To vam pišem da znate da ni mi, usvojitelji, nismo "operisani" od normalnih ljudskih strahova, kompleksa, svi smo mi ljudi i to je najnormalnija stvar. Posebno mi je bilo neprijatno jer je moj muž od početka "zaljubljen" u Anu, oči su mu sijale, celo njegovo biće je bilo usmereno samo ka njoj, što je činilo da se osećam kao najgora osoba na svetu, koja i nije zaslužila da ima dete. Moje prihvatanje Ane, kad je došla u našu kuću teklo je polako i sporo, a i ona je to osetila i zvala me je tada isključivo imenom, dok je supruga zvala "tatice". Ja sam se iz sve snage trudila da me ona zavoli, bila preblaga, smeškala joj se, igrala se s njom-napretka nije bilo, ne velikog. Pomislila sam tada da sam unesrećila jadno dete jer sam ga dovela i bilo me je sramota od same sebe. Onda mi je jednog dana pukao film i kada je srušila neku čašu, ja sam je lupila po guzi....mislila sam da ću da umrem, ona nije zaplakala, samo me je ozbiljno pogledala direktno u oči, prekorno, kao da pita "Zašto???". Ja sam sela u fotelju i počela da plačem, i odjednom, ona mi je prišla, zagrlila me i rekla "nemoj plačeš, sve bude u jedu, Anu ne boji". Mislila sam da ću da se bacim s terase od muke, to je bio prvi i poslednji put da sam je udarila. (Inače, odrasla sam u porodici gde je batinanje bio glavna vaspitna mera i gde kao žensko dete nisam imala pravo glasa, žalbe i zaklela sam se da NIKADA neću udariti svoje dete, a eto, tada sam to prekršila). Sutradan na igralištu, prišla nam je jedna devojčica i Ana je jednostavno rekla"Ovo je moja mama" i pokazala na mene-ja sam mislila da ću da se onesvestim od sreće, jer sam tada prvi put iz njenih usta čula da me je nazvala mamom, što sam sanjala godinama, godinama....nikada neću zaboraviti taj trenutak. Moje dete je pokazalo da je , čak i tako malo, u nekim stvarima bilo zrelije od mene i otada je naš odnos krenuo uzlaznom linijom. Shvatila sam da ne treba glumiti pred decom, treba se ponašati normalno, jer njima ne treba roditelj-robot, koji je uvek u pravu, koji nikada ne greši i tome me je naučilo moje malecno dete od(tada) dve godine. Posle mesec dana, toliko sam je zavolela da mi je nedostajala čak i kada odem na 10 minuta do prodavnice. Nisam ni sanjala da bih ikada ikoga mogla da volim toliko kao što volim nju i osećam njenu ljubav prema meni u svakom trenutku, čak je pre neki dan u snu promrmljala "mama ja te vojim":))) Još uvek ne mogu da verujem i ne znam čime sam zaslužila ovoliku sreću!!!!!:))Bila sam sebična i glupa što sam svoje komplekse, strahove i svoju kvaziudobnost pretpostavila majčinstvu, sada to znam i evo, javno priznajem.
Apropo komentara sredine, ja živim u Novom Sadu i do sada sam imala samo 1 neprijatan komentar na to što sam usvojila dete, poticao je od moje drugarice(!!!), ali ja se čak ni uvredila nisam, tolika je moja sreća da mi je potpuno SVEJEDNO šta ko misli, kaže ili kako nas pogleda. Mnogi čak kažu da ličimo,što ionako nema veze, ja recimo ne ličim ni na koga iz svoje familije, čije sam biološko dete. Inače, Ana je omiljena u svom zabavištu, svi dečkići su zaljubljeni u nju, pametna je kao pčelica, emotivno i previše inteligentna i toliki ponos osećam da ne mogu da prestanem da vas smaram ovde, izvinjavam se:)
Pre godinu dana je videla trudnicu, raspitivala se o bebama i odjednom me je pitala da li je i ona bila u mom stomaku. Ja sam malo bila zatečena, a onda sam pokušala da joj sve objasnim jezikom koji ona u tom uzrastu može da razume i rekla joj da je moj stomak bio pokvaren i da sam bila bolesna, da je zato ona rasla u drugom stomaku, a kad se rodila, jedna teta ju je čuvala dok mama i tata nisu došli po nju i da je ta teta jaaako volela i da je bila divna.A ona je onda pitala-a što nisi išla kod lekara, za stomak? Rekoh joj da jesam, ali da ni lekari nekada ne mogu da pomognu, pa je zato moralo ovako. Onda je ona konstatovala-ja sam rodjena u maminom srcu, ne u stomaku, što sam ja sa osmehom potvrdila. Juče joj je neka devojčica u zabavištu rekla "tebe mama nije rodila, nego usvojila, a mene moja jeste, iz SVOG stomaka", a Ana joj je rekla "Bolje je roditi se u srcu nego u stomaku, to znači da te mama voli i da si joj najlepša na svetu". To mi je ispričala vaspitačica, kada sam došla po Anu, a Ana je dodala, "mene je biralo mamino srce a i moje srce je biralo mamino, naša srca su ista i stalno se grle-to je ljubav" :))))
Svi s kojima smo u kontaktu znaju da je Ana usvojena, cela naša zgrada od 80 stanova je voli i tuku se ko će pre da joj kupi čokoladu kad odemo u prodavnicu. Buduće mame i tate, bitan je vaš stav-ako ste ponosni što ste usvojili dete, ako svi vide vašu ljubav prema njemu, čak i oni najledeniji će se "otopiti".Ako ne-ko ih šiša;) Mi pred Anom najnormalnije pričamo o usvajanju, nešto kapira, nešto ne. Nemam strah od toga kako će reagovati kad poraste, niti da li će želeti da vidi biološku majku-nadam se da hoće, jer želim da popuni i tu "rupu", samtram da je to potrebno da bi mogla da raste kao potpuna ličnost. Ne plašim se da bi ikada mogla nju meni da pretpostavi, mislim da nije majka ona koja te na svet donese, nego ona koja te voli i brine o tebi i nemam zaista ni najmanju dilemu da će i moje dete deliti to mišljenje. Ja je vaspitavam da o ljudima sudi samo na osnovu feedbacka koji dobija od njih-zna da ništa nije crno belo i zna da razume i da oprosti, kao i što zna da se izvini kad ona pogreši i to onako, od srca. Nadam se da će nači načina i snage da oprosti svojoj biološkoj majci i da shvati da je ovaj život pun čudnih, neprijatnih i teško objašnjivih trenutaka, ali da treba misliti više na one divne, srećne i radosne, zbog kojih svi i živimo.
Ne želim nikoga da nagovaram da usvoji dete, to je intimna stvar, zavisi od mnogo faktora. Što se biološkog faktora tiče, centar za soc. rad je dužan da vam da pravu i istinitu informaciju o tome da li je dete zdravo, o poreklu deteta(ako se zna), moraju da vam odgovore na sva pitanja. Niko vam ne garantuje da će vaše dete, ako ga rodite, biti zdravo, lepo i pametno, da neće biti kriminalac, zao ili loš čovek. Ja nisam toliko sujetna da mislim da je moja genetika nešto posebno, uostalom, ako ste imalo edukovani, znaćete da uticaj sredine mnogo više utiče na formiranje ličnosti nego što to čine geni. Vaše dete biće onakvo kakvim ga vi "napravite", to je jedna umetnost koju bi bilo šteta propustiti, verujte mi:) Dalje, stalno se spominju neki "uslovi", uslov da vaše dete bude srećno nema veze s brojem kvadrata, visinom plate ili pomoći kooje očekujete od drugih.Ako na to gledate, zašto onda pokušavate da dobijete dete prirodnim putem?:) Suprug i ja nemamo nikakvu pomoć, baka-deka servis nam uopšte ne radi, ja sam nezaposlena, moj suprug radi jedini u našoj porodici, a imamo i velik kredit i dva psa. E sad, nije da ne bi voleli da letujemo u hotelima sa 5 zvezdica, da nosimo skupu garderobu i da dete oblačim isključivo u najboljim prodavnicama, ali se dešava da, kad god imam viška para i krenem da kupim nešto sebi, sve se završi na tome da sve pare spiskam na Anu, onako, s apetitom:) Nisam se ja pretvorila u one majke kojima je dete ceo svet, i dalje imam svoje hobije, svoje društvo, vreme za sebe, to mi je potrebno i mislim da je to dobro. Samo, kad uporedim svoj život "pre Ane" i ovaj sadašnji, oči mi se odmah ovlaže(kao i upravo sada) od silne sreće i mislim da sam konačno uradila pravu stvar, postala sam MAJKA:)
Ljubim vas sve i želim vam da se dobro preispitate, da zanemarite strahove, komplekse, sve su to sitnice koje će nestati kao balon od sapunice kad u rukama budete držali nešto što će vas kao osobu promeniti za ceo život:) Želim vam sreću,da postanete biloške majke ili majke nekog malog bića koje negde čeka da ga zavoli neko poput vas. :)

MamaJedneAne, dobrodosli na forum .
Hvala vam sto ste svoju divnu pricu podijelili sa nama .
Zelim vam svako dobro sa vasom Anom.

Hvala

Nikad nisam sa ovakvim oduševljenjem i "apetitom" pročitala neki post na forumu. Znam da ovo niste napisali radi tapšanja po ramenu i hvalospeva, ali ne mogu da se suzdržim da ne napišem makar svaka čast, na samom činu, na iskrenosti, i na preko potrebnoj demistifikaciji usvajanja. Želim Vam svu sreću i beskrajno uživanje sa Vašom curicom

Hvala NedjaRR Osetila sam potrebu da ovo napišem, možda ne pripada tema baš ovom forumu, ali ja sam danas ovde prvi put i mislila sam da mi ne biste zamerili ako pišem o svom iskustvu. Moja devojčica vas pozdravlja i kaže da imate lepe narukvice(videla je sliku na avataru)
Hvala na prijatnoj dobrodošlici

Poljubac za Anu, evo i Bambi da je pozdravi
hvala na divnoj priči. Zaslužili ste to divno stvorenje

_____________________________

The price of discipline is always less than the pain of regret
Robin Sharma

Haha, kakvo oko ima
A kako je ceo forum, manje-više, posvećen roditeljstvu, ne znam gde bi se ova priča bolje uklopila nego ovde

Svaka cast od srca.Tako ogoljenu istinu o svemu ste napisali,a vecina nas cesto ulepsava sebe,svoju licnost.Drago mi je sto ste podelili vasu pricu ovde i nadam se da ce svi izvuci pouku.Sve najbolje vam zelim u zivotu.

_____________________________

Jos nisam imala tu priliku i cas_t da me sreca upozna

Anina mama , MamaJednaAne 
uzivajte u njoj , ona je divna , vi ste divni a to sto je vas stomak bio " pokvaren " vazno da ste je rodili u srcu
ljubav je zato da se deli
dobrodosli na forum pa da se druzimo i u ostalim temama


_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

-ovo je za sve vas, da ne odgovaram svima posebno i ne postanem spamerka



Ovo je Ana "naredila"da vam okačim:
Puno vas pozdravljam i želim da vam se želje ostvare:) Do sledećeg "vidjenja"

MamaJedneAne , postoje i razgovori mama i druge teme i forumu : dete
molim te pridruzi nam se


_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

Zaista sam oduševljena iskrnošću , divno je čuti ovakvo iskustvo, u mojoj bližoj porodici ima dvoje usvojene dece, i dobro znam da nije sve kao na filmu, i sećam se dobro pomešanih osećanja i briga...
Poljubac za tebe i Anu

Divno je čuti iskustvo poput tvog. Sve najbolje tebi i tvojoj Ani. Veliki poljubac za vas i želimo vam svu sreću. Veliko je srce koje usrećuje druge kao u ovom slučaju.

MamaJedneAne, važno je da srce nije pokvareno! 

Ja imam svoje, imam svoju savršenu Žabicu, planiram i drugo da rodim ali želim bar jedno da usvojim. Mm je rezervisan po tom pitanju ali poznajući ga, mislim da je uzrok tome što nikada nije ozbiljno seo i razmislio o tome.

U najbližem okruženju imamo 2 porodice sa usvojemom decom, jedni imaju ćerku koja je završila fakultet a drugi sina i ćerku osnocnoškolskog uzrasta. Svo troje su usvojeni kao bebe, svima je u najranijem uzrastu rečeno da su usvojeni. Moj otac je želeo da usvoji dete ali mama nije želela više dece (ni biološke ni usvojene).

Ne dopada mi se pitanje da li bi neko usvojeno mogao da voli kao svoje dete. To je SVOJE, MOJE DETE je MOJE DETE bez obzira da li sam ga rodila ili usvojila. Ne mogu da pravim razliku kad za mene razlika ne postoji. Sintagmu "tuđe dete" neću ni da komentarišem 

Priča o genetici me jako pogodila. Da počnemo od činjenice da se genetici prišivaju magična svojstva da nas učini kriminalcima, narkomanima ili čime već... Kao prvo, kao što Mina već reče, genetika sa tim nema veze nego odgoj. Kao drugo, i o meni važnje, većina nas ne zna mnogo više o svojoj genetici nego o genetici deteta ko bi ili ne bi usvojio. Koliko vas zna sve o svojim precima i koliko generacija u nazad i šta ste znali o genetici vašeg partnera kad ste odlučili da imate decu? Meni moj muž nije uzimao porodičnu anamnezu pre nego što je rešio da sa mnom stvara porodicu, a ni ja njemu. Da li će se neko od vas razvesti od svog supružnika zato što se ispostavilo da je tetka nejgove babe bila šizofreničar? Da li će neko od vas odlučiti da zbog toga ne postane roditelj? Da li je neko od vas seo pa rekao svom partneru koliko predaka boluje od srčanih oboljenja, dijabetesa i ostalih naslednih bolesti pa pitalo parnera da li će da odluči da ipak ima decu sa vama? NIKO, sigurna sam. Pa kad to ne radimo kad pravimo decu, zašto bismo kad usvajamo? Dete nije roba da uz njega ide garantni list.

Želim da usvojim dete. Da nemam svakako bih usvojila, po mogućstvu i više od jednog. A i uz dete koje već imam želim da usvojim. Želim da rodim još jedno jer mislim da deca treba da se rađaju, ona ovaj svet čine lepšim. S obzirom na godine i tešku trudnoću, nisam sigurna da li bi mi telo podnelo i treću... Volela bih i da usvojim jer imam ljubavi dovoljno za više dece, jer želim tu ljubav da podelim, jer želim da sva deca imaju ono što ima moja Žaba, da sva deca osete ljubav koju oseća moja Žaba. Znam da sva napuštena deca ne mogu biti moja ali isto tako znam da neka mogu. Nadam se da ću uspeti da ubedim mm da ozbiljno razmisli o ovome jer znam ga i znam da će videti i osećati isto što i ja vidim i osećam samo ako se pažljivo zagleda.

MamaJedneAne, odavno me nečija priča nije ovako dirnula. Prosto sam poželela da upoznam vašu malu Anu i zagrlim je  želim vam lep život 

_____________________________

Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream.

Jer smo tako u mogućnosti!

MamaJedneAne rasplakala si me totalno ,a posebno sa onim da si je rodila iz srca.
Hvala ti puno na ovakvom postu

_____________________________

25.09.2012 Ognjen,Emilija i Aleksa

Postali smo tata i mama !

Always look on the bright side of life....

Ja sam se izgubila citajuci iskustvo MameJedneAne.Nisam znala da li placem ili se smejem
Hvala na ovom postu i puno puno srece tvojoj porodici