Ok, sada sam ispljuvala muža, iako, nije on baš bio toliko isključen iz svega.
da se razumemo, mm jeste nunao Luku, jeste ga nosao, smirivao, kada je počeo da jede na flašicu, mm ga je često hranio, pomagao je oko kupanja, jer su meni bile male šake da ga držim dok ga zalivam (dok nisam provalila kako ću i to sama - debil sam...), jeste ga uspavljivao, jeste menjao pelene, i počeo je da izvodi Luku napolje sam kada je Luka već bio stariji, oko godinu dana. Kada je Luka prohodao, mm je zaista počeo da sa njim provodi vreme. Recimo odvede ga nedeljom popodne kod prababe. Ili odu u autoperionicu, koju drže naši poznanici u sklopu svoje kuće, pa žena kuva svom detetu, usput spremi i mom, i mm ga nahrani. Često igraju fudbal (kada je mm po danu kod kuće), slažu kockice. Ustvari, mm dosta pažnje posvećuje Luki, iako kada smo stigli iz porodilišta - njega bukvalno nije bilo. U nedelju smo stigli, on je u ponedeljak već počeo da radi.
Ma meni je rebus: kako se muškarci ne boje da ostave ženi dete? Jel biste vi imale strah da ostavite dete svom mužu tek tako, kada dete ima 5 dana recimo?