Evo moje priče. Imam 20 godina (tačnije, punim 20 za manje od mesec dana), i imam sinčića od šest meseci. Ostala sam u drugom stanju negde sredinom četvrte godine, i saznala to 10-ak dana nakon raskida sa dečkom. Rešila sam da rodim bebu, jer sam smatrala da je to najispravnije. I slobodno mogu da kažem da to i jeste bila najispravnija odluka u mom životu. Ne smatram da sam, iako mlada, bilo šta izgubila, čak, naprotiv, dobila sam nešto najvrednije u životu. Ne mogu da kažem da sam se tog trenutka kada sam saznala za trudnoću osećala spremnom da budem samohrana majka, ali, mogu slobodno reći da sam se odlično snašla. Podrška mojih roditelja je maksimalna, ali ne u smislu da ću ja sada ostaviti dete sa babom i dedom i lutati, pre neka moralna podrška, da je tako nazovem, i naravno finansijska, za sada. Ove godine upisujem fakultet i imam mnogo veću želju i motivaciju da se školujem i da uradim nešto za sebe i svoje dete. Njemu ništa ne fali, okružen je ljubavlju i pažnjom, volimo se, mazimo i pazimo, uživamo jedno u drugom. Veliki sam protivnik prekida normalne i zdrave trudnoće, jer smatram da ne postoji dovoljno dobar razlog da se tom malenom biću ne pruži šansa da živi. Mada, svako bira svoj put i valjda svako zna šta su mu prioriteti u životu, kako narod kaže, sto ljudi, sto ćudi. Ali, apelujem na sve koji se odluče na abortus da dobro razmisle koji su pravi razlozi za takav korak, i da li je vredno uništiti jedan život, samo zato što "možda" niste spremni da budete majka(drage moje, za to nikada ne možete biti dovoljno spremne, spremne ste onog trenutka kada donesete dete na svet i prihvatite svaku odgovornost za njega), ili vam je bitnija karijera, školovanje ili šta već, dete vam može biti samo još veća motivacija i pokretačka snaga, nikako smetnja. Pozdrav svima.
_____________________________
Ti si ucinio moj zivot savrsenim... V <3