Pisala sam već da je moj brat ove godine upisao gimnaziju.
Pre nego što je krenuo, savetovala sam mu da sedne da uči na početku, navuče dobre ocene, jer onda ima "kredit" kod profesora na dalje.
Pre neki dan ispisuje svoj status na Facebook-u, i kaže "Dobio sam 1+ iz matematike" i na moju sablasnost, ispod 7-oro ljudi to voli, i još par komenatara tipa "Ti si kralj!".
Prekjuče sam sedela sa mamom i tatom (babom, dedom, bratom... bla bla... puno nas), uglavnom mama me je tiho pitala "Jel da će se on snaći u toj gimnaziji? Ima užasne ocene, 2 iz hemije, 3 iz neznamčega... Molim te mi reci da će se snaći i da će sve biti ok", krajnje iskreno sam rekla "Naravno, svi smo završili školu, pa će i on. I ja sam bila nedovoljna na jednom polugodištu (činjenica tek u drugoj godini nakon konflikta sa profom), pa eto ipak sam na kraju bila odlična".
Seli smo da večeramo, i tata je pitao brata "A zašto je ovaj raspust?" (ne idu u školu u petak i ponedeljak), kaže brat "Tromesečje", pita tata "Pa hoćeš biti dovoljan na tromesečju?" (ironično naravno), i brat nešto ispetlja - nije ni odgovorio.
Tada shvatim... Mama ne spominje jedinicu, tata pita dal će biti dovoljan... PA ONI NE ZNAJU!
Nazovem ga juče, pitam jel rekao mami, kaže "Nisam, to je jedina ocena koju nisam! Popraviću to u četvrtak!" MA FINO, ALI IMAŠ OPOMENU NA TROMESEČJU!
Tako sam u nezgodnoj situaciji, jer mislim da bih trebala reći mami, jer jedino mama može da ga dovede u red, a opet s druge strane, ako kažem mami, sledeći put ni ja neću znati, a šta ćemo onda?!
ŠTA DA RADIM?