Ja sam o tome bas razmisljala kako jedinci svi uglavnom pate sto nemaju nekoga, a mi koji imamo ne vidimo u tome ono sto treba.. tako smo eto valjda namesteni kao i za sve u zivotu. Ne cenimo sto imamo, a zelimo sto nemamo..
Ipak sam zato na neki nacin slusala te jedince i videla da ipak treba dvoje.
Ali sudbine su toliko razlicite, zivoti..pa nista ne mozemo generalizovati. Ni u cemu nema pravila. Valjda je onda najpametnije da nas osecaj vodi.
Imam brata koji je 13 godina mlađi od mene.
Moja mama je volela da kaže da ima dva jedinca, jer do pre koju godinu, mi skoro da nismo imali nikakav kontakt. Moj brat je faktički imao 3 mame: babu, mamu i mene. Mislim da me do nedavno apsolutno nije doživljavao kao sestru (kao oslonac), nego kao mamu (kao daveža).
Mislim da nikada nećemo imati kontakt kakav imaju oni sa manjom razlikom u godinama, i ne mogu reći da patim zbog toga.
Nisam patila za bratom ili sestrom ni u periodu dok nije postojao (nije mi to trauma iz detinjstva), ipak, drago mi je što postoji, i volim ga neizmerno.
ti koji dobijaju na gotovo uglavnom ne prodju dobro u zivotu.
Ne slažem se baš.
Naravno da detetu nećeš kupiti Džip, ali mu možeš kupiti Yuga.
Naravno da mu nećeš kupiti stan od 100 kvadrata, ali možeš od 20ak.
Ja to ne doživaljavam kao davanje na gotovo, već kao odskočnu dasku.
Zaista se nadam da se oni neće zadovoljiti Yugom i sa 20 kvadrata, i da će stvarati i stvoriti za Džipa i 100 kvadrata.
(karikirala sam, da ne uzimate ovo zdravo za gotovo)