Samo da me ne zatvore nakon ovog posta
Ja sam kao dete imala vrlo žive snove koji su se UVEK ostvarivali.... Npr. od moje pete godine do desete svaku noć sam skoro sanjala ratove, dok se nije zaratilo u HR, tad su snovi prestali... Takođe sam bila jako vezana za dedu i sanjala sam i njegov smrt svega mesec dana pre nego što je umro... Malo je reći da sam bila vrlo istraumirano dete koje je mrzelo da ide na spavanje.
Bilo mi je svega 12 godina kad je deda(mamin tata) umro i jedno veče nas je čuvala baka (ovo je bila tatina mama) i davala je večeru mom bratu u kuhinji dok sam ja bila u dnevnoj sobi gledala TV u poluzamračenoj sobi. Pošto smo bili na petom spratu, bez drveća koje doseže do naših prozora, jedine senke po zidu su bila svetla farova u prolazu. Tako je krenula i ova senka, po plafonu do ugla-kao da prolazi auto, a onda se slap svetla pretvorio u figuru-senku koja je ostala da stoji u ćošku sobe nekoliko sekundi. Ličilo je kao da čovek stoji na prozoru, pa da senka baca trag po zidu... Nisam bila u stanju da se pomerim, samo sam gledala u zid. Kad sam uspela da se otrgnem i pozovem baku, dok sam pogled vratila na zidu više ničeg nije bilo... Pošto sam bila dete, i to suludo sa još luđim snovima, prepisala sam to nekim svojim fantazijama... Sve do 2007.
Te godine umrla je i baka (mamina mama) koja je meni i bratu bila kao roditelj. Umrla je vrlo iznenada, jedva smo uspeli da shvatimo šta se dešava, nje više nije bilo. I njena smrt mi je došla u teškom trenutku u životu i sve još više otežala. Tad sam već živela sama, 27 godina, zrela i svesna, snove sam davno potisnula.... Kad smo sahranjivali baku u kovčeg smo stavili i jednu školjku koju sam joj donela sa Azurne obale. Mnogo ju je volela.... Jedno veče išla sam do drugarice (tek par dana nakon sahrane) i pocurio mi nos (januar - zima) i počnem ja da burlam po torbi da nađem maramice i napipam nešto tvrdo u unutrašnjem džepu. Pogledam, ista onakva školjka samo čini mi se manja Nisam mogla da verujem svojim očima i čim sam stigla pokazala sam drugarici otvoren dlan i pitala je šta vidi, kaže - školjku. Bila sam ubeđena da haluciniram! Niko nije znao za to, niko mi to nije mogao podmetnuti, ne znam šta se dogodilo.... Dve nedelje ja sam sama u tuzi bauljala po svom stanu, ali kao da ni trena nisam bila sama. Ne znam to da vam objasnim. Jednu noć dok sam prilično čvrsto spavala, kao da me neko prodrmusao po ramenu da me probudi, a ja ne mogu da se otmem snu. I tako u polusnu samo čujem šapat: Nina, Nina, miko idem ja sada..... Probudim se-nema nikoga. To je bilo tačno dve nedelje nakon njene smrti-tad sam prestala da je "osećam" i dugo je posle toga nisam sanjala.... Ona je tu noć zaista otišla...