Pošto sam ja puki romantik , uvek čaprkam po onom iskonskom u nama , po onom što nas čini ljudima . Čuvam i podgrejavam sećanja , lepe momente , druženja . Danas sam , na ulici , prošla pored nekog deke čija je garderoba , pa i on sam , mirisala na naftalin . Dovoljno za "klik" u mojoj glavi : odmah sam se setila zabačenog sela u Crnoj Gori , mene kao devojčice , i staaaare kamene kuće koja je , kad god bi smo tamo došli , uvek odisala naftalinom među starim , ručno vezenim vunenim prekrivačima . I tako , krenu uspomene ... Baka ... Trči za stadom ovaca ... Svitci u mrklom mraku ... Potok koji šapuće pokraj kuće ... Šumske jagode ...

Pomslila sam da bi bilo lepo da imamo jednu "emotivnu" temu , u kojoj ćemo deliti šta nas , ko nas , kada nas i kako podseti na neki određeni , poseban momenat u životu . Malo da se "probudimo" , maknemo od svakodnevnih izgaranja i prisetimo i podelimo sa drugima momente koji su zaista prisećanja i deljenja vredni .

Evo , recimo , malopre sam na TV - u videla Brenu , i odmah sam se setila čuvene Brenine barbike koja je "živela" polovinom osamdesetih , i setila sam se kako je lepo bilo dok sam bila veća od moje seke pa sam mogla da je lako počupam za kosu i otmem joj tu istu Brenu . Moje , mojee !!

Ja se jako veselim vašim pričama !!

Kad smo od baka...ja volim i sijem svake godine bosiljk jer me podsjeća na moju pokojnu baku koja je na tavanu u sobici uvijek imala buket osušenog bosiljka i cijela soba je mirisala a to je bila njena sobica u koju je uvodila samo nas unuke da nam izvadi slatkiše iz velikog kovčega u kojem je čuvala svoje dragocijenosti

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Bubo, divno pišeš i dovde oset_im koliko si emotivna.
Kad smo kod mirisa, davno još u osnovnoj školi mama mi je kupila neki Džonsonov dezodorans i mleko za telo.Kao moja prva neka kozmetika ... taj miris i dan - danas imam u nozdrvama ...podseća me  na nešto bezbrižno i nesputano.

I drečavo zeleni Fa, dobila sam ga od prvog momka .Negde u devojačkoj sobi još uvek stoji boca. Umem da pomirišem čep s vremena na vreme.
Jedna plastična bočica mirišljavog ulja za kupanje me podseća na jedno leto u Dubrovniku.
Među svim tim policama čuvam i kutiju u kojoj je prsten od žice. Iz čista mira jedan momak me je zaprosio na ulici ...

Čuvala sam roza brushalt_er prvi put tuđom rukom otkopčan ...

Među stranice dnevnika sam ostavljala pupoljak koji bih ubrala na putu od škole do kuće.

Buketi cveća sa osamnaestog rođendana su brižljivo sačuvani, isprskani lakom za kosu stoje na regalu ...

... ma ja sam uspomenoman


< Poruku je uredio kaliopi -- 7.7.2010 22:21:10 >

Kali , kakva si ti blagodet za ovu temu !!!   

Nostalgija KLIK
Ovu ću temu zaključati


< Poruku je uredio Alexx RR -- 7.7.2010 22:25:10 >

_____________________________

Do not speak - unless it improves on silence.

Evo, otključala sam. Nije isto što i nostalgija. 

_____________________________

Do not speak - unless it improves on silence.

Bubo,Kali,divne ste 
Ja cu drugom prilikom da se oglasim ovde...

Sad , da napišem ono što sam htela , pre nego što me zakatančiše k'o Malog Radojicu : imam neku kutijicu sa drangulijama , i tu čuvam jedan smešni žbun maslačka , koji je moj muž "kupio" od neke devojčice koja je to "prodavala" na šetalištu na Novom naselju  . Tim nakostrešenim , u lastiš od tegle uvezanim žbunom me je zaprosio ... I žao mi je što ne čuvam sve mamine čestitke , a bilo ih je mnogo : za svaki rođendan , 8 mart , Novu godinu ... Zna mama da sam romantik , pa mi umesto klasičnog sms-a uvek pošalje neku lepu čestitku 

Jos uvek cuvam prvo ljubavno  pismo.

Koje sam tako lose iskoristila, ali mi je sada smesno

Naime moj prvi momak mi je u plasticnoj kutijici u obliku srca ostavio to  pisamce na prozoru moje sobe. Kad sam ga "sutnula "on se jako naljutio i svuda je pricao gluposti o meni. Jedne veceri kad je okupio drustvo ispred moje i njegove kuce( moj tadasnji je bio i moj komsija) on je lajao samo tako. Onda sam pobesnela izvukla pisamce i sa unutrasnje strane prozora ga zalepila. Upalila sam svetlo i pozvala njegove pajtase. Naravno da su svi preskocili ogradu i procitali njegove izjave ljubavi. I sad se nasmejem kad to pisamce vidim

Cuvam i pisma iz vojske momka sa kojim sam se zabavljala 2 godine. U vojsku je otisao posle raskida. To su najlepsa ljubavna pisma koja sam u zivotu dobila.I kamen bi zaplakao da ih vidi.




_____________________________

Covek je od krvi i mesa, a meso je kvarljiva roba

Svaki put mi se to desi...na početku proleća ili pred kraj jeseni...da se vazduh onako zažuti i odjednom se stvori onaj miris, znam da ga sve znate, kad sve miriši na uspomene, svaki put mi klecnu kolena i jedva ostanem na nogama. Nekako...ne setim se određenih stvari, nego me taj miris opomene da stvaram nove uspomene, da mi polet i elan za sve...
A bake...uf,koliko uspomena...još uvek čuvam šačicu rezanaca koje mi je baka umesila kad sam se udala, kaže, naučićeš, ima vremena...naučila sam, i pravim sama, al njene čuvam kao oči u glavi, mirišu mi na nju, vidim je sa keceljom kako se smeje i psuje iz kuhinje...draga bakica....

NovosađankO , kako je to lepooo 

Moj muž danas spominje Pančevački buvljak . I opet moj klik u glavi : poslednji put sam tamo bila pred doček 2000-te , sa mojim prvim "pravim" momkom . Kupovali smo jelku i ukrase za istu . Sećam se da je i tada glumio mangupa , pa mi je govorio , dok smo se probijali kroz gužvu na pijaci : "Jeste , samo se ti šetkaj tu k'o princeza , a meni si uvalila da vukljam ovog ČETINARA . I uvek kad kitim jelku , setim se njega i "četinara" , kao i onog osećaja kad jedna obična klinka uspe da velikog seoskog magupa pretvori u umiljato mače . Baš sam bila bitna te godine

A ja pamtim jednu rečenicu iz nekog davnog ljubavnog pisma tipa koji je bio toliko ružan ....A sada je izrastao u frajera da ga ne prepoznam jbt!

Dok sam jedrio na moru ljubavi ceo svet mi je bio na dlanu .......

Na kraju pisma je ne prilično uvredljiva rečenica koja s eodnosi na moju personu ..

Bela kutija sa roze bubamarama ....
a unutra isti takav notes  sa roze stranicama....
na korici notesa spajalicom zakacene markice i prazne koverte koje su cekale da otputuju kod moje bivse velike ljubavi u vojsku...
pisma koja sam zapocela a nisam ih poslala,vojna posta i sve sms poruke od njega...
sednem tako na tepih i otvorim tu kutiju...prevrcem po pismima i notesu i secam se kako sam volela...
bezbrizno i jako....secam se poljubaca na parcetu papira koje sam slala negde tamo...mirisa koji me je budio u toku noci
Onda je zatvorim i pogledam koliko sam ja srecna,zagrlim mog muza a kutija ostaje samo kutija  koja me seca na devojacke dane


_____________________________

Dobro se dobrim vraća :)

Kad Kali prica o mirisima i ja sam takva
Npr. ako sam par mijeseci koristila neki miris,poslije izvjesnog vremena ako neko prodje pored mene,ako ga negdje slucajno osjetim(kako ovo zvuci ) ja se sjetim svega iz tog perioda,sva se najezim,naravno uglavnom su to bili najljepsi periodi mog zivota,kada sam izlazila,ljubila,voljela,cekala,trazila,itd....
Eh ta vremena,bilo je lijepo biti dijevojka,sad smo samo baba-djevojke

Stolica . Otisak vrele pegle na bordo plišu kojim je tapacirana ... Danas me je moja ,umalo katastrofalna nesmotrenost podsetila na taj čudni komad nameštaja , na to bezbrižno vreme, na tu neobičnu ženu i utihnulo selo na Kosmetu .
Sredinom '80 -ih bila sam samo jedna više devojčica koja je jurcala za loptom pred tada novom zgradom u ulici prepunoj dudova u tom selu u blizini Peći . Igrala su se deca , ne mareći na imena koja su bila drugačija , raznovrsna , jeli smo sedeći na stolicama za visokim drvenim stolom , ali i na podu , prekrštenih nogu za onim niskim , okruglim stočićem , kod drugarice čiji je tata imao onu "smešnu kapicu na glavi" . Imala sam , možda 5 godina , i svo vreme ovog sveta da sve one dudove iz ulice poberem i musava se vratim u bakin i dekin stan na trećem spratu gorepomenute zgrade . A u stanu , pored gomile ukusno izabranog nameštaja , i TA stolica . Usamljena , u uglu , pored vrata , štrči kako bojom , tako i narandžastim "otiskom" pegle na njoj ...
Na tu stolicu  je uvek sedala Fatima , žena koja je povremeno pomagala mojoj baki ( inače majci šestoro dece i učiteljici u lokalnoj školi ) u kućanskim poslovima ... Pamtim je po onim neobičnim "vrećastim" gaćama , kako sam ih tada zvala , po maramama u koje je pažljivo zamotavala svoje sitno lice i kosu , i - po stolici . Kada bi , nakon napornog rada , moja baka služila kafu i slatko - Fatima je odbijala da sedne za veliki , masivni trpezarijski sto ... " Neka , gospođa , ja bih ipak ovde , da ne prljam ... " Nije vredelo bakino ubeđivanje - Fatima je svoju kafu uvek ispijala sedeći na "obeleženoj" stolici u uglu , razgovarajući se sa "gospođom" ,kako je uvek insistirala pri oslovljavanju moje bake . Smejala se nama deci , mazila nas svojim grubim , umornim rukama i , nakon predaha , odlazila kući ostavljajući svoju stolicu da čami u uglu .
Sledeće sećanje na fatimu je drugačije . Sedi na istoj stolici , i rubom svoje marame briše ogromne , iskrene suze . Na čitulji na ulaznim vratima zgrade u ulici dudova je slika njene obožavane "gospođe" . Fatima je došla da se poslednji put pozdravi sa mojom bakom .

Fatime odavno nema . Stolica je završila ko zna gde , kao i svi dobri ljudi koji više ne žive u tom , nekada tako spokojnom selu . Samo je negde , duboko u meni , kao otisak na onoj istoj plišanoj stolici , ostala urezana uspomena na dobru Fatimu .

Moja nostalgicna secanja nisu vezana za nekog tamo decka prvu ljubav ma neeee, suvise je to njanjavo za mene nego za drugarice i nase dozivljaje. Secam se devaojackih dana kao perioda gde smo ja i drugarice kao imale neku grupu i uzasno jako smo zelele da snimimo plocu zvala se grupa Tigrice , snimile smo neki demo snimak koji je bio pusten na nekoj stanici i secam se kako sam gola i mokra istrcala iz kupatila kada sam cula nasu pesmu na toj stanici, istrcala sam dohvatila telefon da zovem drugaricu da i ona pusti da cuje, secam sa da su me mama i baka gledale bas onako cudno ko da sam poludela , bio je to jedan lep period mog zivota.... naravno od nase ploce nije bilo nista da je bilo sigutno ne bih kuckala ovde nego bi negde pevala

< Poruku je uredio Rivana -- 8.7.2010 13:30:41 >

Madona , ti li si ??? 

Uvek kada prođem kroz naselje u kom sam provela prvih 27 godina života, uhvati me jeza...divni, bezbrižni dani...


_____________________________

"Zeko, zeko, zeko...
tape meke...gude usi...lep...
zeko, zeko, lep!" :)

hahahaha, htela sam da zamenim Madonu, ali se nije dalo eh da secam se i jednog blama bio neki kafic gde smo nas tri izlazile nas tri iz grupe kako to smesno zvuci sada... I tu se koa nesto pocele druziti sa menadzerkom kafica, ona nas upozna sa gazdom i mi kao sa nji ugovorimo nastup u kaficu kao dovesce on bitne ljude da nas cuju. Vezbale mi celu nedelju, nas dve pevale a treca svirala, hahaha, pevale smo orilo se sve spremale se za nastu. Krenile sredile se nasminkale onoliko, trema nas drma doci ce bitni ljudi, kad mi stigle u kafic zive duse nema pa cak ni gazde kaze menadzerka pa gazda je prehladjen a mi pa mi smo trebale ovde da pevamo ona nas gleda nemam ja pojma kaze i ode. Koji blam

Ja sam bila jaaaaaaaaaako zaljubljena u ove momke . Da , da , u svakog od njih . Prvo , sa nekih 12-13 u ovog plavog , drugog s leva , pa onda u ovog s tetovažama i cvikerima , pa na kraju , kad sam bila oko 14 -te odlučila sam da ću se udati za Kevina (ovaj s bradicom u sredini) . Jao , drugarica i ja smo bile lude za njima ! Sećam se pesme "Quit playin' games with my heart " koju smo preslušavale milion puta . I eto , zamalo da se udam za Kevina ...