Pošto se trenutno nalazimo u odabiru škole za moje dete setila sam se svog radnog početka.Bilo je to tako davno.Mlada,puna entuzijazma i radnog elana.došla do svog prvog radnog mesta,dečija hematologija u Tiršovoj.Najjtužniji deo mog života.Gledati nesreću svaki dan i sa tim živeti,ići u nove radne pobede.Koje?Posle par godina našla sam lakše radno mesto ali trauma je ostala.Segment mog života koji želim da zaboravim,nisam uspela.Kakva su vaša iskustva po pitanju zaposlenja,prvog radnog mesta.DA LI JE TO,TO?

Uh zoco. Moj posao je drugaciji, radim uglavnom sa zdravima ali evo kako sam odlucila da nikada i nikako ne zelim da radim u bolnici, ni kao tehnicar ni kao lekar-prva situacija, vezbe iz interne. Danima smo bili na internom i tu je lezala jedna zena sa kancerom svega i svacega. Mi smo tu bili nedelju dana po ceo dan, nikad je niko nije obisao. Mi joj citali novine, pojili, pravili drustvo, hranili, cesljali... cerke joj dosle tek kad je umrla. Bila sam besna na njih, ma htela sam da ih zgromim, majka je to a one tako, blizu zive i ne dolaze. Druga situacija-hirurgija. Zrtva saobracajne nesrece i moj profesor hirurgije mi pokazuje fenomen naocara kod preloma baze lobanje i krepitacije kod pneumotoraksa. Onda je izvukao gazu coveku iz uha i mozak je krenuo napolje. Ja sam rekla "Profesore, pa on je mrtav." On je odgovorio "Da ali ja ovo moram da ti pokazem, ovo se retko srece pa da znas sta da radis u trijazi"  Zgrozila sam se. Taj covek je malopre isao na posao, bio tata, muz, komsija, a sad je moje ucilo. Svasta sam videla i omirisala, opipala na vezbama, ali samo tada mi je bilo muka i samo tada sam morala da izadjem da se ne onesvestim pred profesorom. Eto tako sam ja odlucila da necu da radim taj posao i otisla tamo gde cu da se petljam samo sa zdravima, ili jos bolje, sa hranom.

Volim to sto radim, ali se kajem sto nisam slusala mamu i isla njenim stopama.  

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

Prvo radno mesto - od 10 do 22, svaki dan, subotom spremanje. Nisam smela da pitam kolika mi je plata i zasto je tako, ali sam zato morala da se ulizujem primitivcima koji su dolazili u nasu "ekskluzivnu" , papreno skupu skolu da bi ih moja sefica osisala kao ovcice.
Sefica/ Vlasnica je lezbejka i to jedna prilicno kivna na muski rod te mi je , kad je moja veza s mm postala ozbiljna na dnevnoj bazi popovala kako on nije za mene, kako ja zasluzujem bolje i kako udaja nije nista dobro. Nemam nista protiv osoba homoseksualaca, po meni je to samo pitanje koga ko privlaci, dakle ne mislim da je uopste bitno, ali blatiti moje opredeljenje i mog izabranika...mnogo je za tako malu platu .
Posle sam skontala i odlucila (kad sam vec imala izbora) da mi glavni kriterijum bude novac, odnosno da je plata redovna, ma kolika da je i da se od mene ne ocekuje da ako umrem obavezno ozivim kako bih dosla na sastanak.

Na ovu temu mogu da odgovorim i ovako...

Odraslo se i treba da se sljaka, a ja nemam posao.. zavrsila sam fakultet na kom nas nisu naucili nicemu.. tek po neku mudrost..
Posao cu dobiti ako nadjem debelu vezu. Ili mooozda ako budem dosadna kao stenica..

Nikada nisam radila, a imam 27.godina. Malo se i bojim tog prvog razgovora za posao..nemam nesto samopouzdanja i sve mislim pitace me nesto prosto i najprostije, a ja necu znati da dam odgovor

Vidim, vi ste se na pocetku namucile i svaka vam cast! Pogotovo to u zdravstvu... strasno je kome nisu oguglala osecanja ili ko se nije privikao.. Skidam kapu

_____________________________

":)) Blesava mama...stavila bebu u stomak :))) .."
-Pazi Ema da ne padnes, budi pazljiva!
-Ne brini mama. Budicu pazljiva!

Evo ja velika cura.... Imam 6 godina radnog staža, i posao koji ne volim!!!!!

Završila fax u roku, dosad radila u 3 firme, i bila na minimum 70 razgovora za posao (postala sam expert za silne navlakuše, testove, diplomatske odgovore, itd). Inače sam famozni milioniti dipl. oecc (po starom planu), a finansije koje radim već šestu godinu- mrzim!!! (ja diplomirala na smeru marketinga, nikad radila u struci )

I još uvek ne znam šta je to što bi me činilo srećnom da radim....... Bolje bi mi bilo da sam se bacila na neki zanat!  ali nikad nije kasno, zar ne?!

Pa jeste zanat je zanat tu znas da li ga dobro radis ili ne i nema filozofije
Nije kasno!
I sam si svoj covek..

_____________________________

":)) Blesava mama...stavila bebu u stomak :))) .."
-Pazi Ema da ne padnes, budi pazljiva!
-Ne brini mama. Budicu pazljiva!

zanat je dobar,samo ako si majstor svog zanata.A za to treba da prođu godine afirmacije,tada se gubi volja.TO JE PROBLEM

Ovo (po meni) važi za sve, ako već nešto radiš, budi najbolji u tome što radiš (teži da budeš najbolji).
Ono što je bitno jeste sledeće, moramo se naći u poslu koji radimo, jer ako smo tamo nezadovljni (na bilo koji način), posle 8 sati provedenih na poslu, bićemo neupotrebljivi kod kuće. I onda se sve ruši.


_____________________________

Zgodna nisam, ali nezgodna jesam

...and all I can do is try

Moj prvi posao je bio sobarica u hotelu Splendid, za vrijeme studija... Imala sam ispite, stigla kasno kad je sve sto valja bilo popunjeno, i naravno, ja pristanem, jer je moj, sadasnji muz, zivio i radio tu, i radila bih svasta samo da budem sa njim
Sad kad razmisljam, tada sam bila najsrecnija... Ni o cemu ne razmisljam, odradim svoju smjenu do 16h, to je bio fizicki posao, oderem se ja do 16, ali kad znam da me on ceka, i meni nista drugo na svijetu ne treba...
Sledece sezone sam radila u animaciji, pa naredne na recepciji, kad sam diplomirala u skoli, i evo me sad sa stomakom do zuba, odbrojavam dane...
Sto se faxa tice, zadovoljna sam, mnogo volim francuski, i sto je dobra stvar, ovdje kod nas se na godisnjem nivou reprodukuje jako malo profesora francuskog jezika, tako da za posao uvjek imam mogucnosti...

I da dodam jos to, da mi se mnogo vise isplati raditi u hotelu, nego u skoli...

< Poruku je uredio jabudic -- 12.6.2011 12:12:22 >

Ja sam promijenila poslove od konobarice do carine . Sve malo pomalo . I kad sam dosla do kraja i htjela da upisem na fakultet i da dignem stambeni kredit i da se odvojim od roditelja dosao je moj muz i odveo me. sada nista ne radim idem u skolu cim zavrsim skolu ovdje pocecu da radim. Mogu i sada da radim ali mi muz govori da prvo zavrsim skolu jer cu imati i bolju platu i bolji posao posto polazem drzavni ispit. I mogu sa njim da se i upisem na universitet ovdje. Mada vise nemam volje za nekim ucenjem dosta mi je ucenja ucim cijeli zivot nesto. Hocu samo da radim. Cim mi sin napuni 12 godina upisacu ga da prodaje novine ustavri raznosi posto ovdje djeca to rade od svoje 12 e godine. Zelim da bude sam svoj covjek ida cijeni dinar i sam ga zaradjuje. Vec sam upisana ovdje u gradu i nakon nekoliko godina mogu da dobijem stan od drzave kojoj se placa nesto malo za stan nije ko privatnici. Taman do njegove 18 e godine cu da dobijem stan i tada ce on da odseli od nas . Takodje vazi i za Saru samo sto ce ona raditi druge poslove i isto tako nek se odvoji od nas kad bude imala 18 godina. Nek su sami svoji ljudi.

Ja radim u banci i ne volim nesto preterano taj posao ali volim sto imam redovnu platu (nije neka ali je redovna  ) i mnoge mogucnosti da sebi nesto obezbedim. To je jedan dosadnjikav, odgovoran i tezak posao (mada, po mom misljenju, svaki posao je odgovoran i tezak na svoj nacin) ali ja sam taj tip da mi prija da komuniciram, ne bih mogla da buljim osam sati u monitor i papire i ne progovorim ni rec.
Slazem se sa onim sto je Lillyt napisala, u svakom slucaju se treba truditi i raditi i nastojati da posao obavljas sto bolje. Dugo sam trazila posao i to danas zaista nije lako, cak izgleda da je i sve teze. Najvise me nervira kada neko izjavi da "ceka" posao - posao se ne ceka, trazi se!! Cak i ako to nije nesto sto nam u potpunosti odgovara tog momenta, treba se truditi. Svako ko radi i trudi se zasluzuje postovanje, bez obzira na to koji posao je u pitanju.

_____________________________

I''m sweet, romantic and traditional. I''m a bit prissy and naive, and I wont set_tle for less than a picture perfect life. (Charlotte York)

Pocela sam da radim sa 17 godina. Prvi posao-konobarisanje. Zatim, na recepciji fitnes centra. Zatim, administrativni radnik u jednoj firmi. Zatim, referent prodaje turistickih aranzmana u turistickoj agenciji. I konacno, moj sadasnji posao, na recepciji hotela. Studirala sam menadzment u hotelijerstvu na PMF-u, volim ovaj posao, ali konstatujem da nas nisu Bog zna sta naucili na fax-u, vise sam u praksi pohvatala. Da je do mene, ne bih ga radila ceo zivot. Vise volim turizam nego hotelijerstvo, ipak. Nikad nije kasno, zelja mi je da otvorim svoju turisticku agenciju, ali ne bas bilo kakvu ili jos jednu u nizu, nego nesto potpuno drugacije. Pa ako Bog da, taj san ce uskoro postati realnost. 

Imam 11 godina radnog staža, a punim 30 godina u septembru. Medicinska sam sestra. Mrzim svoj posao i mrzim bolest i umiranje. To je sve što imam da kažem, i kako starim sve više mislim da taj posao nije za mlađe od 25 godina. Najozbiljnije to mislim. Meni su sa 19 godina zbog prirode posla (prvo radila u hitnoj, pa u Intenzivnoj) svakodnevno umirali na rukama i to je i te kako uticalo na moju psihu. A ne mislim da je takav atak na psihu potreban čoveku koji je tek na pragu života.

BM, moja komšinica je više od 10 godina radila kao sestra u šok sobi na hirurgiji. Šta je sve tamo videla i doživela samo ona zna. Nažalost, posao joj je doneo zdravstvene probleme (stradala joj je kičma od pomeranja ljudi, podizanja teških bolesnika), pa su je prebacili na šalter. Naravno, tamo je lakše, papiri su u pitanju (i naravno pacijenti koji stalno nešto protestuju), ali drugačije je. Nema noćne smene, a to joj je bilo najgore, kada im umre neko, a nema nikoga da joj  pomogne, pa ona mora sama da gura preminule u mrtvačnicu, em teška kolica, em gura pokojnika, em noć... majko moja..... Onda joj čišćenje rana i uneređenih pacijenata dođe kao pesma. Teško je raditi tako nešto i onda doći kući i biti super prema svojima i ponašati se kao da je sve ok. Treba znati i to...

_____________________________

Zgodna nisam, ali nezgodna jesam

...and all I can do is try

Svaka cast vama koje radite u zdravstvu. Skidam kapu.

Upravo to ... To je najbitnije. I najteže.

moj posao je prilicno naporan ali odraslo se , mora da se sljaka 
da mi je ova pamet a one godine , hm, verovatno bih izabrala nesto mnogo opustenije i zenstvenije ali...


_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

Ja sam prvo radila u privatnoj ordinaciji. Jedva sam cekala da pobegnem u drzavnu sluzbu da radim organizaciju i ekonomiku, jer su mi se smucili razmazeni sportisti i gospodje koje bi da smrsaju a da zderu. Kad imam bar dve gospodze u toku dana, dolazila sam kuci sa posla kao da sam orala, toliko me izmore gupostima koje su procitale u Blic zeni i Lepoti i zdravlju. Sad mi opet nedostaje malo rada sa pacijentima pa njuskam kako da s eprebacim na kliniku.

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

Ja sam nešto razmišljala o polaganju razlike predmeta pa da se prešaltam u laborante. 

Vise ti se isplati za farmaceutske tehinicare.

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

Ja sam počela kao sekretar u političkoj stranci, potom u ordinaciji za neurologiju i psihijatriju gde sam preplakala svaki dan u nemogućnosti da se distanciram od ljudskih sudbina, da bih se kao nesvršeni pravnik prebacila na finansije, a polednjih godina radim i finansije i kao vazduhoplovni dispečer.
Nosim se mišlju da batalim sve, i definitivno odem na selo, samo da spojim lepo i korisno

Sve ovo lepo zvuči, samo malo njih danas ima tu privilegiju da uživa u svom poslu. Ljudi su priterani u ćošak ekonomskom situacijom i svako sa pola mozga zna da mora da radi, pa šta god, samo da ima redovna primanja da prehrani porodicu. A ako u međuvremenu iskrsne prilika da se promeni profesija - odlično! Ja lično ne mogu kao neke moje drugarice da sedim kući i čekam da mi se namesti posao snova, a dok se to ne desi, ispijaću kafe, čistiti kuću, i čekati od Boga blagoslov.
Otkad sam završila fax radim.... Konstantno-čak sam na jednom radnom mestu doživela sa 26 godina i nervni slom (pisala pre nekog vremena u toj temi), ali ja sam bila prinuđena da radim,jer mi je to bio jedini prihod i hleb na stolu. A kad radiš od jutra do sutra, ili sad kad ustajem u 6, dođem kući, budem sama sa detetom do 20h, pa kad on zaspe, kuvaj, peglaj, leži u 1 po ponoći, nemam mnogo prostora za traženje novog posla...... Prijavljena sam na svim sajtovima za zapošljavanje, stalno dobijam poruke, retko kad međutim zazvoni telefon iako redovno šaljem biografije.... To je trenutno realnost.... Zato sve češće razmišljam o nekom osamostaljivanju.... Videćemo

Ja ću, ako Bog da, dočekati i penziju na svom prvom radnom mestu. Nisam bila nešto preterano oduševljena fakultetom, ni izborom koji mi se nudio, ali kada sam se prvi put zaposlila, shvatila sam da tu želim da radim do penzije, iako uslovi nisu baš dobri, a i kolektiv često ume da bude gadan. Naravno, možda promenim mišljenje.

Mora, al treba izdrzati, do penzije koju videti necemo, niko od nas, a zivot je jedan... da li ostati? Koliko vredi tvoj rad i znanje? Mislim da uvek moze bolje i da vredim vise, videcemo sta ce se desiti, zivot je dug