.. i sve vezano za nju...

Muzika, filmovi, serije, događaji, TV, strip..


Robert Plamer and UB40 - Baby Tonight

Mene ova pesma podseća na neke bezbrižne dane koje sam provela sa mamom u detinjstvu..

Jesen me podseća na polazak u školu i miris novih knjiga.


< Poruku je uredio eugenija -- 25.8.2009 10:57:49 >

_____________________________

ŽENA JE STENA!

Ah kakva tema. Sećam se sa tugom vremana kad sam najviše bila sa babom i dedom i sa njima odlazila u prirodu. Oni su radili njivu, a ja sam uživala tu negde. Sećam se završnih radova i jesenjeg lišća svuda oko mene divnih jesenjih boja. Da i ova pesma koju si ti navela me podseća na dane kad sam bila mlađa i bezbrižna tačnije na osamdesete koje su bile divne za razliku od devedesetih.  Kada vidim spotove iz tog perioda vidim ležernost jednostavno oblačenje, koje mi se jako dopada, a ne kao što je sada.

_____________________________

Adrijana moje zlato 26.05.2008.

Joj Eugi kakva tema. Sećam se divnih dana kad sam odlazila sa babom i dedom na njivu na Frušku goru, oni su radili tu negde, a ja sam se igrala blizu njih ili u vikendici kod komšija. Jesen završetak radova one divne boje lišća svugde oko mene. Eh kako mi nedostaje... I osamdesete godine koje su bile divne bez obzira što sam bila mala sećam se lepog života, pre onih groznih devedesetih...

_____________________________

Adrijana moje zlato 26.05.2008.

KLIK - moji su drugovi

ko o čemu ja o Bajagi

Au mislila sam da sam poništila prvi odgovor, molim nekoga od Moderatora da ga izbriše. Dva put sam pisala bez veze, pa ja sam prava plavuša .

_____________________________

Adrijana moje zlato 26.05.2008.

Ma pustite nostalgiju.Još da mi neko pusti Dina Merlina i njegovu pesmu Supermen, plakala bih.

pa olivera idi na uredi i sama obriši 

otkad sam otisla iz Beograda, nostalgija me hvata za sve i svasta...najvise za sestru i nase predivno detinjstvo koje smo imale zahvaljujuci roditeljima...nostalgija me hvata kad pomislim na moje drugarice i nasa druzenja...za sve sto se Beograda tice... 

ja otisla iz Srbije,pa me stalno nostalgija hvata za familijom,mojim rodnim gradom.Nije mi lose ovde,imam divnog muza,sve sto mi treba,mnogo manje stresa nego u Srbiji,ali ipak mi nedostaje.tamo sam rodjena i odrasla

jedini problem sa inostranstvom je sto si 'ni na nebu ni na zemlji', sto znaci tamo ces uvek biti stranac bez obzira na sve, a ovde vec vise ne pripadas, jer tamo zivis.

Ah kao da ne znam   

nemoj da si tuzna, mi ovde patimo da odavde pobegnemo. Samo uzmi najbolje i tamo a i ovde kad dodjes...i bice ti super.

pa tako i radim,bar se trudim.....

Mene hvata nostalgija za morem...jutro na terasi ispijanje kavice,mirno more, galebovi a iza mene u sobi bezbrižno spavaju dva najdraža muškarca u mom životu,nikakvih problema na vidiku samo uživancija,eh

a onda bi guzicu dala da se tamo opet vratis, i sve tako u krug. Covek je proklet, i misli da je uvek sreca tamo gde nisi.

Ja sam jednom doživela pravu nostalgiju, otvorilo se u meni nešto što nisam ni znala da nosim...

Godinama smo mm i ja išli po inostranstvu na more, Bugarska, Turska, Egipat, Tunis... Svuda je lepo, ali nigde nije kao na Jadranu. Pominjala sam već da sam imala kuću na Pelješcu, jasno je što je meni Jadran na posebnom mestu u srcu, ali eto mm nikada nije imao kuću dole ali je stalno letovao sa svojima po HR primorju... Nismo hteli u CG, zato što je kao isto ali nije. I jedne godine odlučimo ipak da odemo u CG. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog četinara i vazduha i jedinstvenog ukusa i mirisa Jadranskog mora. Znali smo da će biti gužva, a već smo nakon godina putovanja na odmor avionom odlučili da idemo kolima - dakle i naporniji put do tamo... i nazad.

Spuštali smo se ka Kotoru, starim putem. Stali smo na mestu sa kojeg se vidi more. Setili smo se kada smo kao deca čekali kada ćemo videti more i uvek mislili kako je more iza sledećeg brda na vidiku. Više puta u brdo rastu četinari... Kaže mm, hajde da ugasimo klimu i otvorimo prozore - da osetimo miris i čujemo zvukove spolja. (Ne znam da li ste obratili pažnju, ali poseban je i zvuk koji dolazi iz četinara leti, onako tiho ali stalno: ci-ci-ci-ci... ci-ci-ci-ci-ci-ci...) Ugasimo klimu, spustimo prozore i udahnemo duboko... U pozadini se čuje navedeno ci-ci-ci-ci-ci... i oboje počnemo da plačemo kao mala deca. Posle smo razgovarali, pred očima nam je oboma proletelo isto: bezbrižno detinjstvo, letovanja, letnji raspusti, dani na plaži, dani u kući kada pada kiša koji nas uopšte nisu pogađali kao roditelje, pecivo iz pekare koje se jelo za doručak samo na moru i onda - cap. Odjednom smo "veliki" i nemamo pravo da budemo toliko bezbrižni, planiramo odmor duže nego što on traje, povlačimo se po belom svetu i gorimo na nekom tuđem suncu... a sada je i ovo što je bilo naše tuđe i sve se nekako pobrkalo. Trebalo nam je dobrih 2 sata da se vratimo u normalu, ali već kada smo odčekali konobara 35 minuta u kafiću u Budvi jasno nam je bilo da će put u realnost da zbriše nostalgiju brzinom svetlosti

< Poruku je uredio prase -- 25.8.2009 15:46:20 >

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

...ci-ci-ci-ci..... i ja taj zvuk obožavam

Ostajte ovdje!
Sunce tuđeg neba
neće vas grijat
ko što ovo grije...

reče Aleksa Šantić 

Ova muzika...
KLIK
nesto strasno...