Ovo je jedina Nešina faza u kojoj sam ja osetila očaj, ali pravi očaj. Kao u crtićama se ponašao, kad su već i moje drugarice počele da šize od njega, 24/7 samo "a šta a šta a što a zašto a kako". I to je počelo kad je imao dve godine, trajalo par meseci, prestalo, pa došlo u još jednom, mnogo gorem i ozbiljnijem naletu, jer mu taj drugi put, oko trećeg rođendana, nije bilo dovoljno "To je flaša" nego je onda pratilo "od čega se pravi, šta je unutra, kako je tu došlo, šta je to voda, ko su vodini mama i tata, kako nema, zašto nema" i tako dok ga ne zainteresuje nešto drugo, pa jovo nanovo. Recimo da sad ta faza prolazi...i mnogo je bilo zamorno, psihički, ali iskreno - vredelo je, on sve zna sada Znam da sam par puta videla mame sa decom, drže se za ruke i šetaju, ćutke, i da sam poželela samo sekund tišine, samo jedan sekund...ali prolazi i to, i sada mi je drago što sam mu sve naširoko objašnjavala.