Dokaz ljubavi prema djetetu

"Dao bih život za svoje dijete. To je vrhunski dokaz da volim svoje dijete više od sebe."

Je li?

Isti čovjek će u jednoj rečenici reći "Dao bih život za svog sina, ali zadavio bih ga golim rukama kad bi saznao da je peder!".

Majka koja je spremna za svoje dijete otići u vatru i sama izgorjeti da ga spasi, istom će djetetu tisuće puta u "odgojne svrhe" reći: "Što si to napravio! Sad te mama više ne voli!" - i ostaviti zbunjeno dijete u tom uvjerenju.

Zašto, ako vole svoje dijete?

Roditelji vole misliti da vole svoje dijete. I na ovaj si način, spremnošću za žrtvovanje svog života, jednostavno dokazuju da je to istina. No ljubav prema djetetu dokazuje se na puno jednostavnijim, svakodnevnim stvarima. Razumijemo li svoje dijete? Poznajemo li ga dovoljno da znamo koje su njegove želje i potrebe i jesmo li spremni te njegove potrebe ispunjavati? Možemo li razlikovati njegove potrebe od svojih?

Jesmo li u stanju biti sretni i tako mu vlastitim primjerom pokazati da je sreću u životu moguće naći?

Na takvim stvarima roditelji padaju. A ne na davanju života za svoje dijete.

Ako je to tako, ako davanje života za svoje dijete nije dokaz ljubavi prema njemu, kako to da su i oni koji ne vole svoje dijete spremni na samožrtvovanje do samouništenja?

Odgovor je - zbog sebe. Njihova je vlastita slika o sebi kao dobrom roditelju toliko čvrsta i njima važna da im je nezamislivo da to ne učine. Kada ne bi spasili svoje dijete grižnja savjesti i samoosuđivanje stvarno bi bili nepodnošljivi. No ti osjećaji, ma koliko bili jaki, nisu ljubav prema djetetu.

Za kraj još jedna moralna dilema: Recimo da ste roditelj dvoje djece koja nemaju drugog roditelja i da je jedno u životnoj opasnosti. Žrtvovanjem svog života spasiti ćete to dijete.

Hoćete li svoje dvoje djece ostaviti bez roditelja ili ćete jednom djetetu osigurati da pokraj sebe ima barem jednog roditelja?


< Poruku je uredio guppy RR -- 11.7.2009 18:55:08 >

Ja ne vidim ceo text 

Uh, tema je extra, a i pitanja. Odgovori? Ja sam inace imala zivcane napade na izjave moje mame ranije" Ti meni...a ja sam se svega odrekla zbog tebe..." Ili kad cujem muzevljevu: Ja sam se toliko zrtvovala...Ma nemoj!!! Pa sto su onda radjale? Sorry, ali mislim da to toliko ubija klince u pojam da je strasno.Nabijanje osjecaja krivice...Mislim, ja cu sutra da rodim i trebam najveci dar u zivotu da trujem time kako sam se ja odricala ne znam ti ja cega da bi ono zivjelo,bilo sito ili sta vec? Ovako sam mogla biti miss svijeta, nova Marija Kiri ili majka Tereza? I svega toga sam se odrekla zbog mog djeteta?Ma da!!Istina je da svi ljudi traze velike aplauze, svi smo "spremni" na velike zrtve zato sto dajemo sebi taj sjaj herojskog, a realno necemo lako doci u poziciju da tu svoju herkulovsku zadacu i ispunimo. Mi bi ubili za svoje dijete, umrli itd, ali se to u realnom zivotu rijetko desava.A cekajuci te sjajne momente apsolutnog zrtvovanja, nase dijete stoji u sjeni nasih umrlih ambicija

_____________________________

Steh auf, wenn du am Boden bist

https://www.youtube.com/watch?v=I3z-gqLGIKU

Ovaj tekst mi se jako svidio i zato sam odlučila da ga podijelim s vama i da ga izanaliziramo.
Stvarno neki roditelji znaju toliko veličati svoju ljubav i svoje odricanje,pa kao što kažeš BNM,
ko ih je tjerao da radjaju i kakva je to žrtva.
Ne kažem da je i lako biti roditelj,postoje i teži trenutci ali to je prirodna stvar i ne treba nam dizati spomenik zbog toga.
Mene zanima najviše ovo,da li svakodnevno obraćate pažnju na to kako vas vidi vaše dijete?
Ja se recimo često stavim u položaj svog Roka i sad gledam "svoju mamu" npr.kako živčani što ne može da završi peglanje jer ja hoću da se igram s njom,hoću da me zagrli i pomazi.
Onda shvatim(prava ja) da će ti trenutci brzo proći ali i ostati u sjećanju mog djeteta da li sam bila sretna pred njim ili sam mu priuštila nervozu,neraspoloženje...
Ljubav se dokazuje na oko malim stvarima i to treba da nas usrećuje,jer ako smo mi sretni sretna su i naša djeca i obrnuto.

Ovo zadnje pitanje u tekstu...ne do Bog doći u iskušenje,jednostavno ne mogu da mislim o tome

E ovo je dobro

Mislim da moje dete oseca koliko ga volim i ne trebam mu dokazivati...Dajem sve od sebe da ga ucinim stabilnom i srecnom osobom koje ce sa puno volje ici kroz zivot...Vidi me i nasmejanu i uplakanu i besnu, i presrecnu  i tuznu ..mislim da od toga ne mozemo pobeci mi smo samo ljudska bica...treba teziti ka razumevanju to je znacajan korak ka savrsenstvu koje opet nikada postici necemo...

Istinska ljubav ne traži ništa za uzvrat, zbog toga ona jeste tesno vezana sa žrtvom, jer je u ljudskoj prirodi da okruženje podređuje sebi a ne sebe okruženju. Sva su deca ista, dok ne spoznaju i nauče šta je to ljubav upravo od svojih roditelja. Za njih postoji samo prvo lice, a tek nakon nekog vremena javljaju se i drugo, treće, množina... Dete bi trebalo da može od roditelja samo da nauči kakvo je žrtvovanje povezano sa ljubavlju, kako ispunjenje može da se oseti i bez ostvarenja zacrtanog cilja, ako je ujedno ostvaren cilj drage osobe. To se ne prenosi rečima, to je neverbalna komunikacija, koja se prenosi kroz postupke i male stvari koje čine svakodnevni život.

Mislim da je u ovom tekstu pojam žrtvovanja pogrešno akcentovan, jer ono u osnovnom smislu te reči postoji, samo što je kroz mnogo puta izgovorene sintagme malo izgubilo na težini. U poređenju sa životom pre dece, život sa decom je pun odricanja, odnosno žrtvovanja - samo se uz ispravan stav na to sve gleda kao na prirodan sled događaja. Odreći se nečega svog zarad drugoga jeste žrtva, ali jeste i ljubav, to dvoje su nerazdeljivi. Zato je prava ljubav nesebična, isticanje žrtve koja je sa njom povezana kao dokaza nije potrebna, što uopšte ne znači da ne postoji.

Ne smatram da sam egocentrična i sebična ako mislim da su moja ljubav prema detetu i žrtvovanje nekih mojih ciljeva i užitaka zarad njegovih tesno povezani. To naravno ne znači da treba njemu to da govorim, da se na to pozivam kada želim da on žrtvuje nešto svoje iz ljubavi prema meni. Da mogu da budem savršena, ja bih mu dala slobodu da sam odluči da li će i kako da me voli i da li će i kako da pokazuje tu ljubav kroz neku svoju žrtvu... No, lako je pametovati sa detetom od 9 meseci, anđeli znaju koliko puta ću pasti u iskušenje da zahtevam umesto da čekam.


_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Ja se načisto zaljubih u ovu našu "prase"


_____________________________

superbrzasnežaheroj

Snežo... 

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Po mom misljenju, ovaj tekst banalizuje i pojednostavljuje stvar.

Najpre, recenice koje su navedene kao primer se najcesce izgovaraju automatski, bez razmisljanja, i prosto su deo zargona koji se prenosi sa generacije na generaciju. Dacu sopstveni primer : uvek me nerviralo kad mi je majka pretila batinama (a nikad ih nije realizovala) ako necu da je poslusam, a sad primecujem isti obrazac ponasanja kod sebe, tj. da sam sklona da detetu pretim kaznom ako me ne slusa ( iako on jos uvek ne razume tu pretnju, ali ja sam se vec uvezbala verbalno), i to istim recenicama. Pri tom ne mislim ni sada a nisam mislila ni kao dete da mene majka nije volela kad mi je to govorila.

Drugo, mislim da nijedan roditelj ( mislim na veci postotak roditelja, koji nisu napustili svoje dete, jer ove druge moramo izuzeti iz ovih situacija) u kriticnom trenutku kad bi, ne daj Boze nikome, doslo do toga da treba da bira izmedju svog ili detetovog zivota, ne bi razmisljao o tome da li treba da se zrtvuje za dete, da u tim trenucima ne bi imao ni vremena, ni emocije ni rezona da razmislja o tome, vec bi automatski spasavao detetov zivot, bez razmisljanja da li ce time ugroziti svoj. (Bar se nadam da je tako kod vecine roditelja.)

Trece, ovo boldovano mi je krajnje ruzno, ne vezujem takve misli za roditelje, vise mi lici na popularnu psihologiju koja sve preispituje i izvrce samo da bi bilo drugacije. Po tome, radjamo decu da bismo se osecali bolje, da bismo sebi digli cenu u sopstvenim ocima. OK, slazem se, naizgled i ima poneki takav roditelj, ali sustinski, mislim da to sigurno nisu roditeljski motivi.

Ljubav prema detetu je jednostavno nemerljiva i neizreciva.

_____________________________

Moj lavic 6.08.2008.g.

Zlatna ribice, slažem se u potpunosti sa tobom. Primeri u tekstu su banalni a pogotovo onaj deo gde se govori o trenutku kad treba manjati svoj život za datatov. Da imam desetoro dece, naravno, dala bih svoj da dete živi, bože, žive deca i bez majke, bitno da su živi...imaju jedno drugo...
Mislim da ni jedan roditelj ne može biti savršen i da roditeljstvo zavisi od usvojenih obrazaca ponašanja. Svako ima svoje mišljenje, pa isto tako svako od nas ima neki svoj način kako komunicira s detetom. Uvek treba biti svestan posledica naše komunikacije s decom, pa tako i birati reči. Ja svojoj deci često znam da kažem :"ubiću te" kad se iznerviram, ali oni i tako mali znaju da to moje ubiću te ne znači da će oni smrtno stradati od mene. Tu rečenicu je i moja majka upotrebljavala često. Mnoge stvari se ne misle bukvalno, ali ono tipa- ne volim te sad, to definitivno treba izbaciti. Meni mm kad bi rekao da me ne voli u afektu ili iz inata, ne bi mi bilo sve jedno, to su teške reči. A tek malom detetu...još teže.
Ipak, svaki takav "roditeljski" tekst treba pročitati i razmisliti, svaki ima po nešto. U tim stvarima s kojima se slažemo ili ne slažemo jasno možemo videti sebe kao roditelja, priznati kad uočimo grešku i truditi se da je ispravimo...
Zato, roditelji, niste najbolji svom detetu jer uvek možete biti još bolji, vi to znate i zato se trudite, radite na sebi... A vaše dete zaslužuje i od najboljeg bolje. Zar ne?

Meni se tekst upravo svidio zato što pojednostavljuje stvari i naziva ih pravim imenom.
Da,postoje roditelji i to ne mali broj njih,koji vole da veličaju svoju  ljubav prema djetetu,takođe i oni koji svoje roditeljstvo dokazuju brojem djece.
Postoje roditelji koji preko djece ostvaruju svoje ciljeve,tjeraju djecu da postignu u životu ono što sami nisu uspjeli,nabijaju im kompleks da im trebaju biti zahvalni što su im omogućili školovanje i priliku za bavljenje nekim sportom,pa jel to dokaz ljubavi
Pogledajte malo oko sebe, nije to rijetka pojava,koliko ih je spremno reći svejedno mi je ako mi dijete bude gej,to je moje dijete i poštujem njegovu želju jer ga volim neizmjerno.

A ovaj prvi dio teksta

"Dao bih život za svoje dijete. To je vrhunski dokaz da volim svoje dijete više od sebe."

Je li?

Isti čovjek će u jednoj rečenici reći "Dao bih život za svog sina, ali zadavio bih ga golim rukama kad bi saznao da je peder!".

Nigdje se ne kaže da neki roditelj ne bi dao život za dijete nego da tako govoreći sami pobijamo svoje riječi nekom drugom "ODGOJNOM"rečenicom,da same te riječi nisu dokaz ljubavi.
Ja mislim da je autor teksta htio reći da nema potrebe da to govorimo djetetu ili nekome drugome, da to dokazujemo i time veličamo sebe.
Naravno da se to podrazumijeva!

Prvo ljubav bi trebala biti spontano osecanje i ne bi trebala zahtevati nikad dokazivanje.
Drugo peder se ne postaje, vec se radja s tim.
Ne znam valjda ovaka izreka moze samo da se cuje na nasim prostorima.
Zivi i pusti druge da zive.
Ma prihvatis to kao realnost i zvi srecni i zadovoljni osim komsija

sta je to roditeljska ljubav KLIK

Dokaz nisu reci, dokaz su dela.
Mozemo pricati jednu pricu do besvesti a delima raditi sasvim suprotno.

_____________________________

But it ain't how hard you're hit; it's about how hard you can get hit, and keep moving


Honey, I'm Home

Tačno, Wiv, to je tako i za ljubav prema muzu, zeni, drugu, drugarici...

_____________________________

Jer smo tako u mogućnosti!