Tečnost u kojoj bebe plutaju pravi je koktel različitih ukusa i dok čekaju vreme kad će izaći u svet, one možda tako uče šta je ukusno za jelo.

Gustativne kvržice na jeziku razvijaju se već od trinaeste, najkasnije petnaeste nedelje trudnoće, tako da bebe razlikuju osnovne ukuse poput slatkog, kiselog i slanog, a složenije će osetiti tek kad molekuli koji isparavaju iz hrane kao što je beli luk dođu u dodir s receptorima za miris u nosu.

 

Svi ti ukusi stižu u plodovu vodicu, u kojoj beba pliva, slično kao što će kasnije dospevati u majčino mleko (videti podnaslov 111: „Da li ono što jedem menja ukus mog mleka?“). „Ako uđu u krvotok, sigurno stižu i u amnionsku tečnost i u majčino mleko“, kaže Džuli Menela, koja u Monelovom centru za hemijska čula u Filadelfiji u Pensilvaniji provodi dane pokušavajući da razume kako se razvija naklonost prema različitim ukusima.

 

U trećem trimestru fetus svakog dana udahne i proguta gotovo litar amnionske tečnosti – i to ne zato što je posebno hranljiva, već verovatno zato što se priprema za ono što ga čeka posle rođenja – i ta će tečnost uglavnom proći pored receptora za ukus i miris u nosu i ustima.

 

Pojedini mirisni molekuli, poput onih iz sumpornih jedinjenja što belom luku daju karakterističan miris i ukus, toliko su jaki da će uzorak amnionske tečnosti mirisati, recimo, na beli luk ako ga je žene pre toga jela.

 

Dakle, bebe osećaju u stomaku šta njihove trudne mame jedu, a izgleda i da pamte te ukuse. U nekoliko ispitivanja utvrđeno je da tek rođene bebe privlače mirisi belog luka i anisa i izazivaju kod njih refleks traženja usnama i sisanja ako su ih njihove majke jele u velikoj količini u trudnoći.

Tekst iz knjige „Bebologija“ u izdanju Lagune.