Kada vaspitavamo decu, neka to bude zato što tako treba. Ne zbog nas, ne zbog komšija, ne zbog trenutnog raspoloženja, već zbog njih.

Vaspitavanje dece je ozbiljan posao. Ne može se obavljati usput, u prolazu, između dve obaveze, između dva neraspoloženja.

Ne vaspitava se iz ljutnje. Ljutnja brzo plane, ali još brže sagori, a ono što ostane nije vaspitanje, već pepeo.

Ne vaspitava se iz razočaranja. Razočarani roditelji su roditelji koji su očekivali previše, a davali premalo.

Ne vaspitava se iz besa. Besni roditelji ne govore, oni viču. A deca ne slušaju šta vičemo, već kako vičemo, i jedino što nauče jeste kako da viču i ona.

Decu treba vaspitavati hladne glave, ali toplog srca. Jer ono što im kažemo, to će zapamtiti, ali ono kako se zbog toga budu osećala, to će zauvek nositi u sebi.

Kazna iz besa traje dugo. Kazna iz razočaranja traje večno. A kazna iz ljubavi traje samo onoliko koliko treba – tek toliko da se nešto nauči.

Zato, kada vaspitavamo decu, neka to bude zato što tako treba. Ne zbog nas, ne zbog komšija, ne zbog trenutnog raspoloženja, već zbog njih. Da odrastu u ljude koji neće vaspitavati iz besa, razočaranja ili ljutnje, već iz ljubavi.

Autor: Goran Janjić