Hladnog dana u martu 2019. zaključala sam se na krovu svoje stambene zgrade, s bocom vina i kutijom cigareta koje godinama nisam pušila. U samo godinu dana bila sam trudna tri puta, ali nisam dobila dete. Tri trudnoće, nula dece. Greška, užas, loš ishod…

Te su noći odzvanjali moji glasni jecaji, dok je grad blistao, nesvestan, bezbrižan. Gledala sam u nebo, ulicu, vino koje nisam pila mesecima, cigarete koje nisam pušila godinama, i rekla sam svima i nikome: “Odustajem”.

Prva trudnoća dramatično se završila na podu mog kupatila. Druga se izgubila u tišini sobe za ultrazvuk, u ordinaciji mog lekara, dok sam kroz zidove susedne sobe čula prigušene otkucaje srca, neuhvatljivu muziku koja priprada ženi srećnijoj od mene. Treći šapat nestao je samo nekoliko nedelja nakon što se oglasio radošću dvostruke ružičaste linije na testu.

Imala sam tada 33 godine, bila zdrava, svakodnevno se bavila jogom i hranila se zdravo, uravnoteženo.

Kako se to moglo dogoditi? To sam pitanje sebi često postavljala.

Svuda oko mene prijatelji i članovi porodice objavljivali su nove trudnoće, naizgled nepregledan niz fotografija ili slika ultrazvuka koje su mahale sa društvenih mreža. U meni se javljala neka vrsta divlje zavisti, zbog koje sam se osećala jednako krivom koliko sam bila i slomljena. U međuvremenu, moji su se dani vrteli oko posete klinici za neplodnost, mog očajničkog pokušaja da shvatim zašto su moje bebe neprestano “prolazile kroz mene” poput duhova.

PROČITAJ JOŠ: Kako izgleda borba za bebu?

Iako sam imala dovoljno sreće da imam voljenog muža, porodicu i grupu prijatelja, retko je ko znao šta bi mi rekao. Neki bi govorili “tako mi je žao”. Mnogo je gori bio nalet neželjenih saveta, predloga i pitanja o mojim prehrambenim navikama i vežbama. Još su strašniji bili ljudi koji kao da su znali šta ne treba reći, ali nisu bili sigurni šta reći. To je dovodilo do najgore moguće stvari – ćutanja.

Ja, s druge strane, odjednom nisam mogla da ćutim. Nakon trećeg pobačaja, nešto iz dubine mog očaja učinilo me nesposobnom za laganje o svojim osećanjima. Odlučila sam – ako ne mogu zadržati trudnoću, bar mogu biti iskrena. Tako sam se otvorila svima – šefu, zubarki, nepoznatoj ženi na venčanju, nakon što me pitala „razmišljam li o deci“. I tada se dogodilo nešto čarobno. Shvatila sam da nisam sama.

Moj šef? Već je jednom to doživeo i bilo mu je jako žao! Zubarka? Imala je četiri pobačaja pre nego što je rodila dete. Dama na venčanju? Njen Badnji dan 2003. godine bio je užasan i nikada ga nije zaboravila. Svake godine zapali sveću sa svoje tri ćerke.

Kad sam videla da je poznata manekenka na društvenoj mreži podelila fotografije na kojima se vidi srceparajući gubitak njenog sina, poželela sam obema rukama da je zagrlim i čestitam joj za otvorenost! Znala je, čak i u dubini svoje tuge, kakvu snagu ima deljenje sopstvenih osećanja sa drugima.

Dakle, na osnovu svega ovoga, evo šta vas molim da kažete, a šta da ne kažete, na osnovu mog sopstvenog iskustva i iskustva onih koji su tako velikodušno podelili svoje priče sa mnom. Ipak, i dalje treba biti oprezan sa rečima, jer nijedno iskustvo trudnoće ili gubitka deteta nije univerzalno. Ne može se svima reći isto i ne žele svi ljudi da čuju iste fraze. Ali, ja ih navodim jer ste možda vi ona žena na krovu ili možda znate nekoga kome treba pomoć. Možete pokušati da pomognete. Evo kako.

Recite: “Pobačaj je deo trudnoće i majčinstva jednako kao i rođenje deteta.”

Gubitak trudnoće dešava se poražavajuće često. Možda ne mislite da poznajete nekoga ko je imao pobačaj, ali verujte mi, poznajete ih a da to i ne znate. Procenjuje se da će svaka četvrta žena doživeti pobačaj. Međutim, mnogi lekari koje sam usput upoznala rekli su mi da je istinit broj, prema njihovom kliničkom iskustvu, mnogo veći. Moj ginekolog mi je rekao da oko 50% žena koje je videla na prvom ultrazvuku nije imalo održivu trudnoću. Da, 50%! Ne završavaju sve trudnoće rođenjem i bebama.

Nemojte reći: “Jeste li razmišljali o …”

Jako je bitno da ovu frazu uklonite iz svog rečnika. Znate li o čemu ta žena razmišlja? O svom gubitku. Tuga, magla na srcu. Razgovarala je s medicinskim radnicima. Pročešljala je razne sajtove. Verovatno je krivila sebe. Ipak, pitanja “jeste li razmišljali” ima napretek. Ona su toliko nepoželjna da sam ih podelila na tri najupornija tipa.

“Jeste li razmišljali o predahu?”

Znate li jedinu stvar koja će verovatno umiriti osobu koja je upravo izgubila trudnoću? To je da ponovo zatrudni i dobije dete. Pauza ne zvuči umirujuće. Zvuči kao još mučnije čekanje, a ovaj duboko beskoristan predlog često samo povećava frustraciju. Osim toga, ako je “pauza” zaista prava stvar za nju, radije verujte da je već razmislila o tome.

“Jeste li razmišljali o usvajanju ili IVF-u?”

I jedno i drugo su skroz lične odluke koje, u većini slučajeva, zahtevaju ogroman novac i vreme. U nekim slučajevima, i vrlo specifičnu medicinsku prognozu. Ako je bilo koji od izbora pravi za ženu, naći će put do njega. Ova pitanja, kad su usmerena na nekoga ko samo pokušava da se nosi sa svojom tugom, izazivaju teskobu.

PROČITAJ JOŠ: Neplodnost boli ...

“Jeste li razmišljali o akupunkturi/odustajanju od mlečnih proizvoda/ kupovini npr. vrlo specijalnog i skupog kristala iz drevnog planinskog lanca i sl?”

Da, razmislila je o tome. Mogla je već da proba nešto od toga. Ipak, još nije uspelo, zar ne? Molim vas, zadržite svoje kristale!

 

Ne žurite da sa njom podelite vest o svojoj trudnoći. To vam neće oduzeti radost.

Ako ste trudni, molim vas, shvatite da će, kad svoje vesti podelite s nekim ko je doživeo pobačaj, ta osoba istovremeno osećati sreću zbog vas, dok će bodež osećati ravno u svom srcu. Ovo je normalno. Svaka nova najava trudnoće bila je zaseda zbog koje bih danima mogla jecati ispod prekrivača. Na intelektualnom nivou, znala sam da ta osoba nije imala moju bebu. Ipak me i dalje bolelo toliko puno.

Što se tiče deljenja vesti o trudnoći, slanje poruka je dobro rešenje. Omogućuje osobi da obrađuje svoja osećanja u privatnosti, a istovremeno može odgovoriti autentičnim i lepim željama koje ima za vas.

Recite još jednom: “Pobačaj je deo trudnoće i majčinstva jednako kao i rođenje deteta.”
NEMOJTE reći: “Ne znam šta bih rekao” ili “Ne mogu zamisliti kako se osećate.”

To su beskorisne fraze koje opterećuju osobu koja je upravo s vama podelila nešto što je jako muči. Kad kažete: “Bože, ovo je tako grozno, ne znam što bih rekao“, zapravo ste rekli nešto. Ožalošćena osoba to čuje: “Ne samo da su stvari uistinu užasne kao što sam mislila već sam vas sada svojom tugom uznemirila i moram učiniti da se osećate bolje.” Nemojte im stavljati taj dodatni teret.

Nemojte reći ni: “Pokušajte se ne nervirate”, ili “Stres uzrokuje pobačaj”.

Nisam verovala koliko mi je dobronamernih ljudi reklo varijacije ove fraze, što je otrovni koktel, koji izaziva osećanje krivice. Pobačaj je stresan. Užasno je, i to se ne može izbeći. Nema dokaza da stres uzrokuje pobačaj. Nemojte to reći.

NEMOJTE pitati osobu da li se oseća bolje!

Nisu bili bolesni, iako su tokom svog gubitka možda prošli kroz neizmernu bol. Ožalošćeni su. Fizički oporavak, iako je u nekim slučajevima značajan, sekundarni je u odnosu na tugu, koja je neizmerna i dugotrajna. Tu je i strahovit posao oko prekrajanja planova i snova, što zahteva vreme. Tu su i medicinski računi koje treba platiti, sastanci koje treba otkazati, pokušaj da se dobije povraćaj skupog prenatalnog paketa… Setite se, takođe, da hormonalni tobogan koji dolazi nakon završetka trudnoće traje mesecima.

Recite: “Ponovno ćete biti srećni.”

Posebna agonija pobačaja je u tome što u potpunosti uklanja svaki osećaj sigurnosti na vašem putu, u vašem telu. Jedino što želite da čujete jeste da ćete zatrudneti, da ćete trudnoću održati i roditi dete. Naravno, to niko ne može da garantuje. Zbog toga je izuzetno korisno biti okružen ljudima koji vas gledaju i govore vam sa velikom sigurnošću. Jednostavno: “Ovo je sada užasno, ali obećavam da ćete opet biti srećni”, može biti lekovito, pogotovo ako to izgovara neko ko je i sam preboleo pobačaj.

Da se vratim na svoju priču… Otprilike nedelju dana nakon one noći na krovu, poverila sam se potpuno nepoznatoj ženi na zabavi. I učinila je najneverovatniju stvar. Pogledala me je u moje suzne oči i rekla, najjednostavnije što može biti: “Vaša beba dolazi.” Zagrlile smo se. Otišla sam.

 

PROČITAJ JOŠ: Devojčica rođena iz embriona zamrznutog 27 godina

Godinu dana kasnije, gotovo na isti dan, rodila se moja beba. Moja ćerka stigla je 9. marta 2020. godine, sa oko 3 kg, prekrasna, suncem obasjana! Život, život, život! Tokom poslednjih sedam meseci u izolaciji naučila je da sedi, besnim dečjim šakama da udara dirke klavira moje majke i da sisa hladne kriške jabuka između bolnih desni.
U to vreme znam da sam je opisivala kao čudo što, naravno, nije. Osim za mene.

Put mi je bio ispunjen teskobom, ali to nije bilo neobično. Nažalost, ništa u vezi sa pobačajem ili gubitkom deteta nije neobično. Ali, moramo više brinuti za one koji su u nevolji, glasno i svesrdno, treba da odbacimo toliko ustaljenu a štetnu kulturu ćutanja.

Pogrešićete dok pokušavate da volite i razuveravate i tešite svoje prijatelje i porodicu usred njihovog gubitka i tuge. Moji predlozi možda neće delovati na vas, ali je li to razlog da ne pokušate? Molim vas, pokušajte. Postoji sigurnost, postoji nada. Ima toliko toga da se kaže. Oslušnite šta nam je potrebno da čujemo.

Izvor: Šansa za roditeljstvo