Kako bi bilo da se pomirite sa tim ko i šta su vam prioriteti i samo priznate da naš sin nije deo toga. Vrlo jasno ste nam to rekli. Volela bih da mogu da kažem da smo još uvek ljuti zbog toga, ali mislim da u nama više nema ljutnje. Samo nam vas je žao. Žao nam je. Vi ste ti koji toliko toga propuštate. Vi ste ti koji ne možete da gledate kako raste pred vašim očima. Gledate ga kako raste, ali preko društvenih mreža i fotografija u porukama na koje nikada ne odgovarate.

Upravo sam vam poslala fotografije mog sina kako igra fudbal, i kako u knjižari kupuje stvari za prvi razred škole. Dočekali ste ih sa istom onom tišinom kao i fotografiju njegovog prvog plivanja ili snimak njegovih prvih koraka/njegove prve samostalne vožnje bicikla. U retkim slučajevima kada odgovorite, to je vaše hladno i ravnodušno „u redu“ ili „uau“. Ne mogu da zamislim kako je to - ne poznavati sopstvenog unuka, rođaka, bratanicu, sestrića...

Bez obzira na vaš odnos prema njemu, vaš nedostatak učešća u njegovom životu čini njegovog oca i mene veoma tužnim.

Primetili smo da pokušavate da nadmašite druge poklonima za njegov rođendan i Božić. Ne treba njemu ništa fensi. Ne treba mu ništa skupo. Potrebni ste mu vi, u njegovom životu.  

Njemu je potrebno dase poveže sa vama, da vas upozna i da ima mesto u vašem srcu. On zaslužuje da se oseti kao prioritet u vašem životu. On zaslužuje da oseti istu ljubav i pažnju koju dajete drugim članovima naše porodice. Bojim se da će to u budućnosti izazvati mnogo bola. Mislim da će bol postati veoma stvarna kada shvati da ima mogućnost izbora između vas i nekog drugog. Kada izabere drugu osobu, vi ćete nas pogledom moliti da ga ubedimo u suprotno — a mi nećemo to uraditi. Bićete ljuti i povređeni, baš kao što smo i mi bili.

Mislim da smo pre izvesnog vremena prevazišli tu ljutnju. Mislim da sam izgubila sposobnost da se ljutim zbog ovoga, negde između 30. i 50. molbe da provedete vreme sa njim. Ili je to možda bilo kada ste smišljali izgovore zašto ne možete da ga vidite ili provedete dan sa njim. Ili je to možda bilo nakon što ste stalno nagoveštavali kako želite da ga odvedete u vodeni park, na odmor, da ga gledate kako igra fudbal ili da prenoći kod vas, a onda kada vam se ukazala prilika, imali ste druge, bitnije stvari koje treba uraditi. 

Pročitali smo komentare i čuli podrugljive primedbe. Kada konačno podelite bilo šta o njemu sa svojim prijateljima i drugim članovima porodice, oni kažu: „Oh, konačno je dozvolila da ga vidš?!” ili „Uau, odavno nismo čuli ništa o njemu!“ ili „Hteo sam da pitam kako je, ali nisam mislio da ga zapravo viđaš.“ Ali zašto ne biti iskren za promenu? Zašto im ne ispričate o svim trenucima kada vas nije bilo ili ste rekli ne/neću/ne mogu?

Zašto im ne kažete kako ste sami odlučili da ne budete tu? Kako bi bilo da se pomirite sa tim ko i šta su vam prioriteti i samo priznate da naš sin nije deo toga. Vrlo jasno ste nam to rekli. Volela bih da mogu da kažem da smo još uvek ljuti zbog toga, ali mislim da u nama više nema ljutnje. Samo nam vas je žao. Žao nam je. Vi ste ti koji toliko toga propuštate. Vi ste ti koji ne možete da gledate kako raste pred vašim očima. Gledate ga kako raste, ali preko društvenih mreža i fotografija u porukama na koje nikada ne odgovarate. Ne dobijate čvrste zagrljaje ovog dvogodišnjaka koji jako VOLI. Ne možete da vidite lude plesove koje igra ili svetlucanje u njegovim očima kada mu se čita priču za laku noć. Ne dobijate njegovo „volim te“.

Ne možete da vidite taj veliki osmeh koji obasjava sobu. Nećete čuti kikot koji je tako zarazan. Nećete saznati koji je njegov omiljeni auto, ili kako je prošao njegov dan u školi. Nećete mu biti na maturi. Nećete biti na njegovim budućim fudbalskim utakmicama, ili na porodičnim odmorima.  

Propuštate najljubaznijeg, dečaka najnežnijeg srca i najbrižnijeg dečaka koji je ikada postojao, i tako nam je žao zbog vas. Ne mogu da verujem da mi je trebalo ovoliko vremena da ovo napišem. Ne mogu da verujem da mi je trebalo toliko vremena da se pomirim da moje dete nikada neće biti dovoljno dobro za mesto u vašem životu. Uvek se takmičio za vašu ljubav, pažnju i vreme. Kao njegova majka, reći ću da TO nije dovoljno dobro za mog sina. . . VI niste dovoljno dobri za mog sina.

Završila sam sa smišljanjem načina kako da vas uključimo. Završila sam sa molbama da nađete vremena da ga vidite. Završila sam sa molbama da provodite vreme sa njim. Neću slati više ništa. Neću tražiti od vas da budete deo njegovog života. Gubljenje je vremena... Ako ikada osetite želju ili potrebu da budete deo njegovog života, sve što treba da uradite je da pitate i potrudite se. Ne radi se o tome da ćemo ga „Čuvati od tebe“. Jednostavno, dosta mi je. Moj sin zaslužuje bolje od onoga što ste mu dali. Dakle, draga moja neuključena porodico, preduzmite nešto ili odstupite, jer mi se više nećemo truditi...da vas uključimo. Završili smo sa tim.

 

Odabrala i prevela Ringeraja.rs

Izvor: Herviewfromhome.com