Moje dete upoznaje sebe. Otkriva svet oko sebe. Ona otkriva gde su granice kod njenog oca i mene i koliko ih može pomerati.

Moje dete ima tri godine. I ima pravo na izbor. Može sama da izabere šta će da obuče, da jede, čak može sama da odluči kada će da odradi svoje obaveze. Moje dete upoznaje sebe. Otkriva svet oko sebe. Ona otkriva gde su granice kod njenog oca i mene i dokle može da ide.

I sve je ovo početak izgradnje njenog karaktera. Počinje da shvata šta želi a šta ne.

I ja želim da imam pravo na izbor. Navikla sam da sve držim pod kontrolom, zbog toga što je tako lakše. I bilo bi mi lakše da jednostavno “slomim" svoje dete i da joj kažem da će jesti ono što joj dam, da će obući ono što sam ja izabrala.

Da, to je lakše. Ali svakako nije bolje za nju.

Tako sam joj na primer pre neki dan rekla da obuče ono što sam ja izabrala, jer je trebalo da izađemo napolje. Posle 10 minuta izašla je iz svoje sobe u kupaćem kostimu i sa šeširom na glavi. Klekla sam pred nju i rekla joj da je napolju još uvek hladno i da mora da obuče nešto sa nogavicama i rukavima. Razumela me je, pa se vratila u svoju sobu, a nakon nekog vremena izašla je u kostimu Elze i u ružičastim helankama i bila je jako uzbuđena. “Mama, ovo je sa rukavima i nogavicama. Dobro sam izabrala, zar ne?”

Želela sam da joj kažem da je to neudobno I da će joj smetati dok bude trčala na igralištu, ali sam odustala.

“U pravu si, super je. Idemo napolje!"

Da se ne lažemo, nije mi bilo lako. Nije mi se dopala ideja da izađe napolje u kostimu za maskenbal.

Ali, kao njenoj majci, nije moj posao da odlučujem baš o svemu. Moram da odaberem stvari koje su manje važne i koje ne ugrožavaju njeno zdravlje i sigurnost i omogućavaju joj da se izgradi na osnovu tih stvari.

A šta je zaista važno?

Recite mi zbog čega bi mi bilo važno da li je moja ćerka uvek obučena kao da je model iz prodavnice, ako je srećna u šarenom kostimu?

Zašto bih ja odlučila da li da joj danas pustim kosu, da skinem njene šnale, da joj kosu vežem u rep, ili da li da napravim pletenicu? Frizura koja je čini srećnom je najbolja za mene.

Zašto bih ja izabrala da se spremimo i odemo u park, ako ona želi da ostane kod kuće kako bi crtala? U park može i sutra da ode, a želje dece svakako imaju neku vrednost.

Zašto bi mi bilo važno da napravim savršenu slagalicu? Ako njoj ne smeta da veruje da trava stoji na nebu a sunce na zemlji, onda ni meni ne bi trebalo to da smeta.

I zašto bi pobogu bilo važno da nosi dve iste čarape. Ako želi na jednoj nozi da nosi Elzu, a na drugoj Anu, zašto bi meni smetalo?

 

Moja ćerka nije moj projekat. Ona nije neka vrsta trofeja koji sam rodila da bih pokazivala naokolo. Konačno, ona nije ja. Ona je svoja.

Još uvek sam relativno nova u ulozi majke, ali ono što sigurno znam je da želim da se posvetim stvarima koje su zaista važne. Moje dete raste ovde, pred mojim očima, i poslednje što želim da je naučim je da je savršeni modni izbor najvažnija stvar na svetu.

Umesto toga, želim da je naučim nekim važnijim lekcijama. Želim da zna da je ponekad teško napraviti pravi izbor. Želim da ona bude ta koja, kada vidi prijatelja koji se sam igra u školskom dvorištu, prva priđe i ponudi mu svoje društvo. Ljubav je važna. Poštovanje. Lepo vaspitanje. Želim da je naučim da bude uporna i vredna. Uvek da veruje u sebe i u ono šta radi. Da vežba da bude dobra u onome što čini. Ja ću je naučiti da ne dopusti da je svet promeni, dok radi ono što društvo smatra lepim i normalnim. Ja ću je naučiti da treba da bude dobra prema sebi i beskompromisna kada je u pitanju njen izbor.

Želim da zna da poseduje sve što je potrebno da bi ovaj svet učinila malo boljim mestom. I da je jedna i jedinstvena. Da ne dozvoli nikome da uništi ono što je čini posebnom. Da ne dozvoli nikome da poremeti njenu nezavisnost. Čak ni meni.