I onda prestanem da pitam ili bar manje to činim. I onda i za najmanju sitnicu pokušavam sama da nađem odgovor.

Sedamnaesti dan po rođenju – Vaš sin ima neuroloških problema, ali još je mali, daćemo mu šansu.
Šansu za šta?
Vrata su već zatvorena.
Vaš sin ne reaguje kao devedeset posto dece njegovog uzrasta.
Šta to znači?
Pratićemo.
Majka, ovo ništa ne valja. Shvatite ozbiljno. U Vašim je rukama.
 
I ja sam shvatila ozbiljno. Ja sam poverovala u svaku izgovorenu reč. A još više u onu neizgovorenu.
Tada mi je trebalo samo jedno – Razumem te.

I ništa više.

Ovo je priča.
 
Zašto je ovoliko nervozan? Je li to uobičajeno za ovaj uzrast? Naravno da jeste, pa svako dete je takvo. Ne mogu da ga smirim, šta da radim? Šta da radiš?! Isto što i sve mame, nema tu mnogo filozofije. Nekako mi je čudan. Je l’ ovo normalno. Joj, Majo, ti i tvoja pitanja! Ti si čudna! Ti nisi normalna! Ostavi to dete na miru!

I onda prestanem da pitam ili bar manje to činim. I onda i za najmanju sitnicu pokušavam sama da nađem odgovor. A majka će uvek pronaći onaj koji je najnepovoljniji, koji je zastrašujući, koji će je terati da traži sve dublje i dublje.

I onda sam počela da se davim. Jer ne znam. Jer se plašim. Jer sam prestala da verujem da nama ne može da se desi. Jer sam počela da verujem da će se desiti baš nama. Ja sam loša majka koja ne vidi da je sve u redu. Majka koja više ne može da izdrži ovu težinu u stomaku.

Mnogo sam propustila. Nisam se dovoljno smejala. Nisam se dovoljno radovala. Izvini. Nisam te zavarala. Znaš ti sve, mudrice moja. Oprosti. I mame se ponekad plaše.

I zato pitamo. Ne zato što nam je dosadno. Zato što smo razmažene. Zato što smo nespremne. Pitamo jer nam treba podrška, odobrenje i te najlepše, najjače, ohrabrujuće reči – Isto tako je radio i  moj Luka. I Sari se to dešavalo. Makice, vidi Kostu, isti su.

Slobodno me pitajte. Svakog dana. Svakog sata. Evo, sad me pozovi! Milanče je fenomenalan. Kako je sav važan kada mi donosi igračku. Razumem te, sve sam to prošla. Kakav mi je Maksa, pravi dasa. Popusti vremenom, videćeš.

Kako je lepo davati savete. Samo kad se dokopah kopna.

I da.
Nisi kriva.
Nisi čudna.

Ti si majka.

 

Autor: Maja Kotličić