Nijedno dete nije nepomična slika koja se konstantno vlada onako kako roditelji zamišljaju da bi trebalo. Zdrava deca bi i trebalo da budu nestašna. Ipak, neke granice postoje. Koje su vaše granice i kada vam biva žao što ste lepo vaspitali decu?

Većina roditelja veruje i nada se da su lepo vaspitali decu. U najvećem problemu je onaj roditelj, koji nikada ne sumnja u to. Koliko je uopšte moguće biti realan i sagledati u potpunosti ponašanje svog deteta? Upoređivati sa drugom decom, može da bude metoda, ali prilično tanka. Najbolje je posmatrati svoje dete u interakciji sa drugima. Detetovo ponašanje prema drugoj deci i odraslima.

Nijedno dete nije nepomična slika koja se konstantno vlada onako kako roditelji zamišljaju da bi trebalo. Zdrava deca bi i trebalo da budu nestašna. Ipak, neke granice postoje. Koje su vaše granice i kada vam biva žao što ste lepo vaspitali decu?

U parku

Sve vreme, od momenta kada dete prohoda i počne samostalno da se igra, dobija lekcije o deljenju stvari. To normalnim roditeljima deluje sasvim prirodno. Neka od novijih psiholoških istraživanja, govore suprotno, čak da je “teranje” detata na deljenje štetno za njegov razvoj. Postoji izvesna sumnja u ovakva istraživanja da su potpomognuta ili bila finansirana od strane korporacija kojima je u interesu da od nadolazećih generacija stvaraju ekstremne individualce i dobre potrošače.

U parku je često mogući scenario da deca otimaju igračke lepo vaspitanoj deci i ne žele da ih vrate čak i kada to roditelj zatraži. Razmažena deca, kao i ona kojima se ne može dopreti do svesti nekada znaju da budu veoma iritantna. Pogotovo roditelju čije se dete ponaša normalno. Deca koja ne prepoznaju nikoga kao autoritet, stravična su za sresti u stvarnom životu.

Udruženi roditelji

Roditelji počnu da se druže, jer su im se deca jednom lepo igrala u praku. Mač sa pet oštrica, situacija gotovo bezizlazna. Učinilo se roditelju koji ima bar relativno pristojno dete, kako bi im se deca baš mogla lepo družiti. Krene se u posete i u druženja, da bi jednom osluhnuli dečiju igru. Jedno dete konstanto maltretira drugo, šikanira ga i na kraju, fizički napadne.

Dokle trpeti, postavlja se pitanje, koliko je dete osetljivo, da li bi trebalo dopustiti nekome da vam maltretira dete ne bi li “očvrslo”? Druga zamka je druženje sa roditeljima i kako im saopštiti da im je dete nasilno. Svako ima prag tolerancije za svoje dete, pa ćete sami odlučiti kada je dosta. Srce kaže svakoj mami, šta treba, a šta ne, da se dešava u životu njenog deteta. Iskrenost je krajnja, ali i najbolja opcija, prekid odnosa da dete ne bi trpelo – sasvim je legitimno. Za one koji misle da je dobro za njihovu decu da očvrsnu, neka prolongiraju druženje. A roditelji koji imaju decu koja maltretiraju drugu, neka se zapitaju gde su pogrešili!

"Verbalni delikt"

Vaše dete je konstantno izloženo samohvalisanju nekog drugog deteta, i oseća se inferiorno bez obzira na svoju situaciju. Deca, čiji roditelji sebe neskromno kuju u zvezde i za najmanju stvar koju učine, činiće tu istu stvar od malih nogu. Ako ste dete lepo vaspitali, i vladate se normalno i zdravo, ono će isto tako bez obzira na svoju genijalnost, znanja i umeća, biti nametljivo samo u pravom trenutku. Ipak, ni malo nije prijatno čuti od svog deteta da je tamo neko bolji i više zna, da je spretniji i pametniji. I to sve samo iz razloga, što vas može povrediti, inferiornost koju vaše dete zbog toga može da oseća. A realna situacija može da bude potpuno suprotna. Uglavnom deca od roditelja koji su moralno i intelektualno degenerisani, bivaju najagresivnija i posmatraju svet iz nerealne perspektive.

 

Milica Dobrijević

Izvor: Pasarella.rs