Od samog početka govore da imaćemo dečaka, u devetom mesecu saznajemo da je devojčica... Hajde rekoh nije važno, neka je živo i zdravo samo.
Termin 12.12., odem na pregled, "Nećeš ti skoro, hajde kući..." i tako svaki dan do petka 21.12.
Probudim se ja, bolovi kao menstrualni, spremim se za bolnicu i kod doktorke moje na zakazan pregled. Rekoh to je to, posle pregleda idem da se porađam. Dođem ja, odradimo taj pregled, opet "NECES TI SKORO, ALI HAJDE DA URADIMO CTG."
Kažu oni meni nemas ti bolove, CTG tako kaže, a ja ne mogu da hodam od bola. Ja se onako u bolovima spakujem i hajde kući... Taj ceo dan preplakah kući. Zaspim nekako, ali oko 5h ujutru me uhvatiše još jači bolovi, ustanem i u WC odem,vidim na papiru braon sluz, rekoh počelo je. Prvo sam sela da jedem, onda popila kafu, okupala se, muža probudila, rekoh idemo.
Dođemo tamo, zvonimo niko se ne javlja.. Izlazi jedna poprilično drska sestra, kaže kafu nisam još popila, tek sam došla, sada je smena. Ja počnem psovati, pusti ona mene unutra, prvo oni kao podaci, pa hajde priprema za porođaj...središe one mene i kažu lezi na sto. Uključe mi indukciju i tako sam ja ležala nekih sat vremena sa bolovima nenormalnim.
Pored mene žena se porađa (deli nas samo paravan), njoj psuju majku jer žena vise ne može da izdrži, govore da je krava, ko je njoj dozvolio da rađa decu... Ležim onako što bi babe rekle bolna, slušam i ne verujem. Strah od porođaja sam imala ogroman, ali tad on pređe u bes i tako uznemirena mislim ako mi priđu i bilo šta ružno kažu to je to, udaram nogom odmah pa kud puklo da puklo...smešno mi se sada se setim, ali verujte tada nije bilo uopšte.
Porodi se žena, posle 12 sati porađanja, rodi bebicu 5350g i 59cm.. Posle čujem da nije ni pukla, ni sečena nije, što bi se reklo baš prirodno, pa eto odakle njeno "deranje" i to što jadna više nije mogla da izdrži posle 12 sati porađanja..
Dođe moj red, kad odoše babice i doktori, opet ostah sama, kazu njihov je bio još taj porođaj da završe i moraju ići jer im je smena gotova. Dolazi babica, starija žena, divna, ljubazna... Mazi me po glavi i kaže ne brini brzo ćeš ti i odlazi. Naponi krenuli, derem se, ona doleće, i tako par puta i ništa, ulazi doktor ruku na stomak leže i pritiska dva napona i to je to, ja se više ne sećam ničega (pala sam u nesvest). Budim se, ušiva me neka doktorka mlada. Kaže "čestitam, rodili ste devojcicu 3670g i 59cm".
To je sve što sam znala, kasnije saznah da su me secnuli i da je beba dobila ocenu 10.
Što se bolnice tiče hrana je užas, više smo gladni bili nego siti, voda hladna, duva na sve strane, posteljinu za ta tri dana koliko sam ležala niko nije hteo da promeni, iako je bila sva pocepana i flekava.
Neljubazni svi katastrofa, od čistačice, babice, pa do doktora.. Jedino eto ta divna žena koja me je i porađala.
Drugi porođaj je totalna suprotnost, ali zahvaljujući Bogu i meni, pišem uskoro i to...