Digla se velika frka oko dojenja u javnosti ovih dana. Bruje domaći mediji, diskutuju, objavljuju priče dojilja koje u inat doje dete u busu.

Moš’ misliti.

Imam dva klinca. Obojicu sam dojila. Gde sam stigla, a dok nisam stigla, jurila sam kao muva bez glave sa detetom u korpi kroz smrdljivi prolaz na Zelenjaku do parkinga da sednem u kola i da ga nahranim.

Zato što sam, kao svaka glupa keva prvog deteta, mislila da tako treba. Da se dete dere gladno, ali da ti je prioritet da nađeš skrovito mesto gde ćeš da obaviš tu radnju. A što njega boli stomak i vrišti, to nema veze. I batalila bonton.

Dojila sam decu u parku, na Kališu, u kafiću, u kolima, na autobuskoj stanici, na klupi u naselju, u gostima, kad dođu gosti, na terasi, u kuhinji, na Tašu, u Knezu…

Digla se velika frka oko dojenja u javnosti ovih dana. Moš’ misliti.

Nedavno sam videla ženu koja doji dete u veceu jednog restorana i baš mi je bilo bezveze.

Nama nije problem da se obavlja nužda na ulici, da kerovi rade isto gde stignu, da se bacaju pikavci i da se pljuje šlajm, nije nam problem da bacamo otpatke i lomimo kante, da uđemo u bus znojavi ili pijani, da se guramo preko reda na šalteru i kasi, da psujemo oca i majku nepoznatim ljudima i da ubijamo svoju decu i stavljamo ih u najlonske kese.

Ali smo nevaspitani i bezobzirni kad u javnosti dojimo gladno dete čije je zadovoljno coktanje i miran san najlepši poklon koji možemo da dobijemo.

Izvor: Facebook/"Zlo & Naopako"