Pa da ispricam i ja svoju priču. U 36. nedelji trudnoće primljena, jer plod zaostaje u razvoju. Doktor me prima na patologiju i kaze da ne mrdam, jer beba je po svim parametrima sitna i porođaj se može završiti elektivnim, odnosno carskim rezom.
Ja idem na patologiju, kad tamošnjem doktoru objasnim moj problem, kaže da ne mogu moju bebu pratiti 24/h. Ležim na patologiji, gledam kako moja drugarica gubi blizance. Istina, reagovali su.
17.08.2019. puca vodenjak, imala sam pripremu za epidural. Ne lezi vraže, polako se otvaram, nadam se epiduralu, ali nigde anesteziologa. Kažu, imaju hitne slučajeve. Ok, ali zašto mi uključujete indukciju, ležim već skoro mesec dana i svega mi je dosta, a kamoli bolova sa indukcijom.
Dolazi Dragana Radović, do neba sam joj zahvalna. Ušla u salu za porođaj, prvo pripreme, neko ležanje na bok, izdržavam, samo govorim da sačuvaju dete.
Više nisam mogla, opet dolazi dr Radović, porodila me iz tri napona. Počinje isticanje, da bih dobila infekciju, jedva me otpustili iz bolnice.
Na stranu to što mi je dete vrištalo gladno, a sestra kojoj ne znam ni dan danas ime ne daje dohranu. Ali, svaka čast Dragani Radović i još nekim sestrama kojima nisam zapamtila imena.
Ono sto me je plašilo jeste kad dođu, odvedu ti dete, ti ne znaš šta je. Stres na kub. Sve u svemu, rodila sam u 41. pa nemam nameru da još rađam, a i da sam mlada, nikad!!!