Inica
|
ovako: posle porodjaja sam bila emotivno osetljiva, ne mogu da kazem da sam bila u depresiji.. to je bilo prouzrokovano teskim porodjajem i nesanicom koja je potom usledila.. trebalo mi je neko vreme da se sredim, polako uz osobe bliske meni i bebicu. imala sam trenutaka kada sam pomisljala kakao cu da budem mama jednom malom bicu, a nisam ni sposobna ni sebe da sredim.. bilo je tu i malo prebacivanja samoj sebi, ali sam prebrodila.. u tom periodu sam isla na par razgovora sa mojim psihicem (cisto da olaksam sebi), ali sve sam uspela da prebrodim bez lekova..
u toku trudnoce nisam isla na psihoterapiju.. ja sam u maju 2007 imala prvi napad panike.. posle sam prolazila kroz razne faze, apatije, tuge, depresije, nisam znala shta mi se deshava.. na preporuku psihologa sam otisla u palmoticevu, da mi daju terapiju. pila sam je nedelju dana, skapiram da mi to bas ne pomaze, na kontroli mi ponude da dodjem na bolnicko lecenje, zbog terapije da mi prilagode, itd.. ja sam prihvatila, i ako mi je bilo tesko. ali to sam uradila jer sam znala da ce mi to pomoci. tamo sam svasta naucila, videla.. i sve sam upijala kao sundjer. verovala sam ako se budem pridrzavala tih nekih pravila da ce mi biti bolje.. i bilo je.. jedino sam imala los period kada su mi dali terapiju koja mi ne odgovara.. sa zoloftom.. od njega sam imala nesanice i lose sam se osecala.. kad su mi promenili terapiju, mnogo sam se bolje osecala. da napomenem da lekovi vas nece izleciti, vec su oni meni bili mala pomoc za pomeranje sa mrtve tacke. da napomenem da je meni terapija bila blaga, u odnosu na to kakve mogu da daju. po izlasku iz bolnice sam se polako pocela da funkcionisem sama.. i u oktobru saznajem da sam trudna.. prekidam sa terapijom.. i to je to.. da, bilo je tu straha i svega.. ali to se moze prebroditi.. sa simptomima sam se suocavala, vremenom sam naucila kad se pojavi neki da sama sebi kazem - mora to tako biti, i ranije su se pojavljivali, i nista mi se nije desilo. ukratko- rugala sam im se  i vremenom su se smanjivali.. i nestali.. cak se i ne secam svih..
od tad je proslo 4 god.. jesam emotivac i dalje, ali sam naucila da budem hladna na dosta toga.. morala sam.. i zbog deteta (zamisli majku koja panici za sve i svasta) a i zbog sebe.. evo sad planiram drugu bebicu.. naravno da se najezim kad pomislim da bi nesto slicno moglo opet da me zadesi.. ali... zelim
|
Ti si onda imala slicno iskustvo kao i ja...Ja sam imala razgovore sa drugaricom koja je psiholog, ali nisam pila lekove...Jako je bitno otici na razgovor sa nekim strucnim licem, ali ne onim koje ce da ti tutne lekove i ajd zdravo...Anksioznost nije psihicka bolest, ona je samo poremecaj i kod svakoga se drugacije manifestuje...Meni se manifestovala kroz hipohondriju...Ti meseci su bili najgori meseci u mom zivotu..
Evo jedan sladunjavi
Doduse pisala sam o tome pre 
Ono sto sam i pre trudnoce pricala sa mojim dr-om jeste to da kad dodje do trudnoce prekida se sa lekovima odjednom, jer vremenom hormoni tj progesteron u trudnoci uradi svoje i nema potrebe za lekovima, samim tim i poremecaj se povlaci. Ja sam od onih kojoj nije bio potreban ni jedan lek iako mi je bilo dozvoljeno do 7 meseca da po potrebi popijem anksiolitik. Ja sam imala problem do negde 4 i po meseca sa anksioznoscu povremenim napadima panike, i nisam sama isla nigde, sto mi je i pre terapije bio problem, a onda kad su hormoni proradili postalo je sve normalnije. 
i nikako se ne zatvarajte u kucu, ma koliko vam tesko bilo. Ja sam uvek imala nekog za razgovor, i to mi je puno znacilo.. za ovu temu ima jos toliko toga da se kaze.. Ako nekog nesto zanima, neka pita..
Odštampaj
