nenja22
|
upala u rupu oko 3.5m duboku...
prvo leto kad sam se preselila u cg, bili na izletu od žanjica do plave špilje i mamula ostrva. tj. da nas ostave tamo bar pola sata jedva smo izmolili ove što vozaju čamčiće...i bili mm (tada dečko) i još dva puta po dvoje drugara...nešto se razdvojismo, ostali mm i ja, idem ja nekih desetak metara ispred njega, glupiram se, sa fotoaparatom u rukama (a pri tom samo u kostimu i sandalama), krenem unazad par koraka i u trenutku...paf, propadam...pad trajao možda koju sekundu, ja rukama grabi da se uhvatim za bilo šta, a misli kroz glavu sto na sat, "gde ću pasti, da li živa ostati, koliko duboko" i tome slično sve... prošla sam odlično s' obzirom na situaciju, izglebana i ugruvana, ali ništa slomljeno i tako ja to shvatam i ustajem, pogledam oko sebe, ono kao neki bunker (a mamula i bila zatvor, ko zna čemu je ono služilo i čije kosti trunule tamo) a iznad se pojavljuje mm glava, izbezumljen totalno...mene počinje da drma adrenalin, smejem se ne mogu da se sastavim, a on gore zapomaže (mogu misliti na šta sma ličila, doduše ) u fazon, šta ćemo raditi (sa sve pametnom idejom "a da siđem ja dole?") u tom su se skupili i ostalo 4voro od naše ekipe i ono par ljudi što je na ostrvu bilo, počelo isto da pristiže...dvojica pametnih koji su prvi došli nabedili me da se uhvatim za peškir, pa će me izvući...hoće kako da ne, onako ugruvana sam opet bupnula kad su me izvukli jedno pola metra, pa izgrebala i dupe, a ne samo kolena šta su od početnog pada bila već...i na kraju su neki kanap sa one barke koja nas je na izlet i vozila (a gde su sedeli i čekali nas i nervirali se što kasnimo, a na objašnjenje drugarice koja je otišla da ih mobiliše izjavili "a gde je upala, ako je u bunar, onda gotovo!") doneli, napravili omču na koju sam ja stala, pa me izvlačili...moj otac je naravno kad sam epizodu prepričavala imao da pita "a koliko ih je trebalo da te izvuku, svaka im čast, neki snažni momci"
bila sam sva izgrebana, puna bodljica od čička, ugruvana i sa osećajem kakav kapiram ima onaj u crtaću kad ga udare čekićem u glavu pa kaže "zovite me kratki" sve od vrata na dole me je bolelo jedno nedelju dana sigurno...a opet, kojih par metara je zaista isto tako neobeležen i neoznačen bio taj bunar, za koji kažu da se ne zna koliko je dubok...plus svi lokalci kojima sam pričala su se čudom čudili da nijednu zmiju tu nisam nagazila...
a da vam kažem pravo, čista morska voda, peče na ranu, ali ne da pomaže zarastanju, nego je to čudo jedno
_____________________________
početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
