Nijednog trenutka za vreme drugog stanja nisam pomislila da neću da dojim. Nisam morala kao što to mnoge žene ne rade ali oduvek sam se divila toj moći koju imamo na dar. Zato sam verovala da ću svom detetu uspeti da podarim taj "čarobni napitak" koji doprinosi da bude jak i zdrav, da izraste u pametnog i snažnog čoveka. Samo pozitivno sam razmišljala i sa takvim mislima sam išla i na porođaj. Bez anestezije i bez straha. Oduvek sam se divila ženama iz svoje familije, majci i bakama koje su nekada prirodno rađale i godinama dojile decu. Od momenta kada sam svoje čedo stavila na grudi, osetila sam takav mir i blagostanje, kao da je vreme odjednom stalo. Neverovatna energija, toliko jaka mi je jurnula kroz vene i mleko je samo počelo da teče. Moj dečak je odmah počeo da pije, bez prepreka i problema, sasvim spontano i prirodno. Bila sam oduševljena i tako ponosna, blistala sam od zadovoljstva. I tako 2 godine i 4 meseca. Na moju sreću nisam imala poteškoća i ako sam oduvek imala jako male grudi. Ranije sam patila za dekolteom, često se i sramila pred muškarcima, nisam bila zadovoljna sa tim delom svog tela i to me činilo zaista pomalo nesigurnom. Mada nikada zbog toga nisam imala probleme ali u mojoj glavi to je bio veliki nedostatak, sve dok mi u trudnoći nisu grudi porasle toliko da nisam mogla da prestanem da se samoj sebi divim. Ranije i ako sam pomišljala sa čim ću jednog dana decu da dojim, sada sam bila oduševljena. Ništa mi nije bilo teško niti me bilo šta sprečavalo u dojenju. Ni buđenje preko noći niti javna mesta, društvo niti događaji, ubeđivanja da prestanem jer kao nema smisla da sebi otežavam život. Ništa mi nije bilo važno sve dok je moj sin mogao lepo da se nahrani jer sam videla koliko mu to znači. Samo jednom se bio prehladio i to ništa strašno, nije dobio nikakve alergije. Brzo je prohodao i bez straha i plača padao i dizao se a ja nikada nisam paničila niti ga držala pod staklenim zvonom. Uvek se igrao u pesku, po travi, u lišću u šumi, svuda gde smo mogli da nađemo parče prirode, u ovom našem betonskom gradu. Sada ima 3 godine i blistam od sreće dok ga gledam kako juri poput neke male divlje životinjice, kako skače i pentra se svuda, jer moj trud i tolika posvećenost nije bila uzalud. Negde u periodu posle 2 godine dojenja, kada sam polako odvikavala sina, ponovo sam ostala u drugom stanju. Zbog tog saznanja nisam odmah prekinula dojenje mada se mnogi nisu slagali sa tom mojom odlukom. Nisam mogla sinu da priredim taj šok jer sam osećala da će to da mu ostavi posledice. Moja majka mi je pričala da je ona mene dojila 2 godine i onda da bi se odvikla ostavila me samu sa ocem nekoliko dana. Verujem da je u to vreme to bilo normalno i da su to mnoge radile ali ja sam lično smatrala da moje dete to ne sme da doživi. Znam da je to prilično uticalo na moj kasniji odnos sa majkom i na razne neobjašnive strahove koje sam imala. Nikako to nisam smela da uradim svom sinu. Kada sam se već toliko posvetila toj misiji dojenja morala sam da je okončam trijumfalno. Pojačala sam ishranu sa svim mogućim zdravim namirnicama, zbog druge bebice u svom stomaku i postepeno sam smanjivala dojenje. Na kraju nije više sisao preko dana i kada bi hteo uvek sam imala neku ideju za zanimljivu igru koja bi mu skrenula misli. Najteže je bilo preko noći jer ipak je morao pomalo uplakan da zaspi. Na našu sreću trajalo je svega samo nekoliko noći. Kasnije je umeo da spomene siku ali objasnila sam mu da je on veliki dečak i da samo male bebe papaju mamino mleko. Moj pametni dečak se bez problema i bilo kakvih posledica odvikao od dojenja. Ponovo dojim i uživam u tim čarobnim momentima, ovaj put sa ćerkicom. Grudi su mi još lepše, nisu se opustile od dugog dojenja, baš naprotiv a sve zbog toga jer su na početku bile male. Ovo pišem jer želim da znaju sve devojke i žene koje ne vole svoje grudi zbog veličine, da nema potrebe da budu u brigama. Grudi su stvorene da daju hranu životu koji donosimo na svet i sigurno je da će da se promene, treba da ih ponosno nosimo koje god da su veličine.
Kada mi je ona, posle 12 sati bolnog iščekivanja došla na svet, bila sam pomalo iznemogla. U sali za porođaj i u situaciji kao iz nekog horor filma, kada su mi je stavili na grudi, taj osećaj je ipak bio jači od svega. I ništa više nije bolelo, ponovo je vreme stalo i bile smo tu samo ja i ona. Dozvolili su mi da je odmah podojim i čak su nas ostavili tako nekoliko minuta u miru. Taj trenutak ću da pamtim ceo život jer bukvalno nekoliko minuta pre toga je još bila u meni. I sada posle mesec dana najviše voli u tom položaju da sisa i da se uspava. Sa sinom imam mnogo jaku vezu ali sa njom čini mi se biće posebnija, baš zbog tog momenta kada sam je podojila odmah nakon rođenja. I od tada lepo siki, odlično napreduje i zadovoljne smo.
Majčino mleko je nešto najvrednije što će ikada uneti u svoje male stomačiće, nešto što im nikad više u životu niko neće pružiti niti ga bilo šta može zameniti. Pored toga, ta bliskost između majke i deteta, ljubav i nežnost bez granica, ništa tome slično i tako jako na ovoj zemaljskoj kugli ne postoji.