Potičem iz relativno dobro stojeće porodice, ali sam uvek vaspitavana da se ne rasipam i da sreća nije u novcu, nego da je novac samo nužno zlo. Moja mama je umela da kaže da je najgora kletva "Da Bog da im'o, pa nem'o!", pa je rekla da je mnogo bolje ako se deca odgajaju kao da nemaju. Naravno, nikada nisam bila gola i bosa, niti sam patila za nekom igračkom, niti mi je falilo čokolade, ali se znalo da se za jedan dan može pojesti 1 red čokolade, pa ga ja raspoređujem... što se moje mame ticalo, mogla sam ga pojesti od jednom, a mogla sam i iz 4 puta...
Takođe, znalo se da kada ručamo u restoranu, uz ručak se pije jedan sok... i uvek su me vršnjaci čudno gledali kada sam oprezno pitala tatu da li bih mogla popiti još jedan sok... naravno da sam ga dobila, ali u teoriji - nije mi uvek ni bio potreban... mislim da je to navika...
Naime, mislim da je bitno naučiti decu da treba da uživaju u sitnicama jer se krupne stvari u životu retko dešavaju.
Npr, nije poenta u četvrtom soku za ručkom, nego u tome da je restoran baš lepog enterijera, i da smo svi zajedno, da se smejemo...
Trudim se da i Luku tako vaspitavam...
Skoro nikada ne plače za igračkom u prodavnici, mnogo lepo shvata da "Mama nema dovoljno para, i da kada bude plata ćemo se MOŽDA vratiti..."... više plače za decom, kada ja recimo žurim, a on je video igraonicu i igrao bi se sa decom. Tu uglavnom i popustim, ali se dogovorimo da imamo još posla, i da može da se igra 5min, i kada mama kaže idemo - onda idemo.
Kako vi rešavate ove stvari?