Anoniman
|
Ja bih lagala kada bih rekla da sam u potpunosti srećna . Ne , nisam srećna . Zadovoljna - da , ali ne mogu da kažem kao iz topa "da , srećna sam" . Nažalost , ne mogu . Razumem da život nije bajka , to od njega nisam ni očekivala , znam da je stalna borba , znam da je nezahvalan za održavanje , svojeglav , drzak , pa te šamara baš onako vaspitno . Ali , uvek sam bila spremna za borbu , uvek izdržala stoički , gurala , smejala mu se u inat i kada me je baš pošteno gnjavio ... Uvek jaka ! I , iskreno , mislila sam da će mi , kao starom dobrom protivniku vremenom malo popustiti . Nadala sam se boljoj budućnosti , i ne , nisam ovako zamišljala svoj život . Evo , ogoljena do srži , priznajem . Ja , ovako vesela , nasmejana , puna duha , vedra - negde usput sam presahla . A tako sam divne planove imala , sa tim svojim vedrim duhom i svemoćnim osmesima . Sećam se perioda - menjala sam svet , menjala sam svoj život , okretala ga kako sam htela i selila ga sa severa na jug , sa istoka na zapad , bez bojazni , bez odustajanja ... Jaka , svoja . Pevala , igrala , ŽIVELA . A sad ? Sada sam presrećna majka , koja se ne smeje baš tako često , sa brdom problema koji čak i nisu moji , nego natovareni na moja leđa , jer , zaboga , svi znaju da se jedino ja tako spretno nosim s' njima ... Ponekad se osećam kao lekoviti izvor . Svi dođu , napoje se pozitivnom energijom , osveže se čarobnim kapljicama , pa onda svojim blatnjavim čizmama zamute vodu , prospu svoje otrove i odu ... I lekoviti izvor je sve manje lekovit , polako presušuje i nestaje u mulju i žabokrečini ... I kud ću sad ja u svet bez osmeha i žara ?
|