Anoniman
|
Nemam pojma gde da stavim temu, pa je vi, moderatori, premeštajte ako treba.
19.1. smo primljeni u Dečiju bolnicu, na odeljenje imunologije, zbog užasnog Dermatitisa (u dijagnozi ne piše dal je atopijski, seboroični, dal je ekcem... kažu, sve je to isto).
Otišli smo da mu samo uzmu bris. Dr Tomić je rekla da je glava inficirana Stafilokokom, što bris do kraja nije potvrdio, ali je činjenica da se više lekara složilo taj dan da to jeste "tipična šara" Stafilokoka, a bris je uzet samo da se vidi na šta je rezidentan. No, rezultati brisa ispadoše negativni.
Marko je bio u kriminalnom stanju. Dr je htela da nas pusti kući da se lečimo, pošto zna moju mamu, uz reči "Da je neko drugi došao sa bebom od 4 meseca u ovakvom stanju, ne bi bilo rasprave, ostalo bi na odeljenju da se leči!"... Ja sam već bila očajna zbog negovog stanja, i ustvari sam želela da ostanemo, da ga srede, jer je sve već postalo besmisleno. Ja sam bila umorna, očajna, depresivna. Mama i ja smo se pogledale, i valjda je mama u mojim suzama videla dvoumljenje, ubedila me je da ostanemo. Mene je kočila samo činjenica da kod kuće imam još i Luku od 4 god kom sam rekla "Brzo se vraćam!", a on je rekao "Mama, molim te nemoj da ideš!"... Ipak, ostala sam sa Markom u bolnici.
Marko je smešten u krevetac, ja sam dobila stolicu, i krevet za "majke pratilje" dva sprata iznad. Šta mi vredi krevet tamo? Ništa. Ali, nema veze. To je jednostavno tako, tamo spavaju mame iz cele bolnice. Nekima je bliže, nekima dalje... šta ćeš, tako je.
Ušli smo u sobu, unutra devojka od 15god, i dva dečaka, jedan od 7 i jedan od 9 godina.
Odmah su došli po Marka, rekli su "Samo da ga sredimo majko, da ga izmerimo i šta već sve treba!"... čula sam da plače, sreća da je stigao ručak u tom momentu, pa nisam mnogo ni razmišljala. Vratili su ga uplakanog, sa braunilom. Kako ću ga presvlačiti??? Brzo sam naučila.
Dobijao je venski antibiotik (zbog Stafilokoka) 3x na dan (u 6, 14 i 22h), i venski kortikosteroid 1x na dan (u 7h).
Sem toga je kupa svaki dan u uljanoj kupki, mazan hipermanganom, Elokomom.
Jako puno sam naučila od sestara u bolnici. Sve su mnogo fine, i sve hoće da izađu u susret. Ako vide da je beba pospana u 21.30, daće mu terapiju pola sata ranije da može da ide da spava. Ugrejaće mleko kada god da tražite.
Bolnica je čista, sija. Spremačice brišu 3x na dan.
Lekari su isto izvrsni, uvek imaju vremena da odgovore na pitanja.
Baš sam se svega nagledala za ovih par dana. Po jednog dečaka nisu došli roditelji, nikako osoblje bolnice nije moglo da ih dobije ni telefonom ni na telegram nisu reagovali. A kada su napokon stigli, i kad je dečak pitao zašto baba nije došla, mama je rekla "Pa baba sprema slavu, nije stigla". 
Ima jedna preslatka devojčica sa bakterijom u bubrezima, non stop skupljaju urin, premeravaju.
Još jedna devojčica od 6 godina isto skuplja urin, sama je tamo, niko je ne posećuje.
Bila je jedna beba od 15 meseci, isto sama. Osoblje je kupa (kao i ostalu decu koja su tamo bez roditelja), ostala deca su je zabavljala, pokrivala.
Jedno veče, u 22h je Marko trebao primiti terapiju, došla sestra, ne radi mu braunila. Kaže, sad će da je zameni, samo da nađe drugu sestru, jer ne može sama, mora neko da ga drži (jer ja to nisam mogla). Izađe, vraća se, kaže hitan prijem. Čujem frka na hodniku, sestre trče, neki aparat pišti kao lud, dr zove nekoga, kaže dala je već 3 doze nečega, dal da daje još... tako do 1.30h kada je napokon došla sestra, kaže, za dlaku da izgube devojčicu. Posle pričam sa njenom mamom, kaže, ništa se nije dešavalo, dete je gledalo TV i reklo da joj jako lupa srce. Dovedena je sa 240 otkucaja.
Tamo je i mala Bilja. Ona je tamo već 7,5 meseci. Imala je žive rane po celom telu, neki dermatološki problem. Trebali su kući ove nedelje, ali ipak ne idu.
Moje cimerke (nakon odlaska dva dečaka), obe Palančanke, jedna mala od 11god ima vodu u kolenu, čeka punkciju u ponedeljak, a sa drugom se ne zna još šta je, ima bolove u kolenima, koji se pojavljuju i nestaju.
Tužno je to sve, žene moje drage.
Dali su mi bili krevet na par večeri, dok je bilo mesta, pa sam spavala sa Markom, međutim, odeljenje je puno, morala sam ga vratiti u krevetac, pa mi je mama donela kamp stolicu, da u njoj spavam.
Pretposlednje veče sam već bila toliko umorna da me je sestra budila u pola noći da mi kaže da beba plače.
U svakom slučaju, želim da pohvalim Dečiju bolnicu u Novom Sadu, kako po higijeni, tako i po ljubaznosti osoblja.
Posebno dr Tomić kao stručnjaka, sestru Valentinu kao osobu sa neverovatnim iskustvom, zatim sestru Sofiju, sestru Tanju, sestru Marinu. Ma, sve su divne.
< Poruku je uredio Alexx RR -- 30.1.2011 19:54:32 >
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
.jpg){kind=small}
za osoblje. Divno je cuti da je takvo stanje 
Drzite se malisani!
...to mi je jedina zamerka 
Kad to vidite zahvaljujete se Bogu što vam je podario zdravu decu, a ti ''manji'' problemi se mogu prevazići terapijama.. Svaki put kada sam nešto nervozna ili tužna, setim se toga i onda sam srećna što imam zdravu decu, sve ostalo je nebitno.
Vidjecu da odem pocetkom aprila gore, pa da pitam kad da dodjemo. Ista je bolnica, ali ne znam je li isto odeljenje i da li je na svim odjeljenjima tako kao sto je D. pricala? 
Mada psoto nam nije vremenski ograniceno kad cemo gore, ja cu vjerovatno da sacekam da mrvicu otopli pa da mozemo vise biti na balkonu (ako ga ima uopste na tom odeljenju), a mozda i ne bude tako rigorozno za izlaske kao sto je sad (kapiram da je tako zbog sezone gripa 
