Anoniman
|
Uspavanka za DEVOJČICU Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio štošta, pile moje,pače moje malo... Mudrovaće badavani, kad me nema da se branim. Da sam blizu,ne bi im se dalo. Pričaće ti jednom svašta, a boljima se retko prašta, pile moje,pače moje malo... I silni miševi u boci, javiće se ko svedoci, pustolovnog traganja za gralom. Al ti slutiš otkud bore, trunje se u oku diglo, olujno je tamo gore, gde nas nije puno stiglo. Znam sanjaš more sveća, i korake po tom doku, ti si tamo bila u mom oku... Pričaće ti kojekakvi, a zloba se ko rubin cakli, kako odjek moga smeha ječi. I kleće se u pretpostavke kljuckajući kao čavke, moje loše prepričane reči... Brojao samo ljude s krsta pravila i izuzetke, posvud promašena vrsta, samo retki nadju retke ... Znam da sanjaš vaskrsenje, jednu siluetu plahu ti si tamo bila u mom dahu... I pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli, šta sam za njih,neg' ukleta šajka. I tvrdiće sa zlobnim sjajem da sam drhtao pred zmajem videli su oni iz prikrajka. I ne znam više,Bože prosti da l' da strepim il da stremim da to breme posebnosti, i na tebe nakalemim... Jer znam da sanjaš rimovanja, krike i tišinu nemu, ti si bila svugde u mom svemu... Pile moje,pače moje malo, vrapče moje...
|