Anoniman -> RE: Ljubav (19.4.2010 12:07:56)
|
...И тог лета треперио је,ушушкан у августовску ноћ,бококоторски залив... Стари камени зидићи поносно су граничили море и асфалт,препричавајући приче с камена на камен... Она је ходала мирно,али су јој очи скакутале по светлима у даљини,и по ко зна који пут га је питала:'А шта је оно тамо што светли? Оно црвенкасто светло? Да,да...у низу...' А он је,трудећи се да не открије своју трему,самоуверено приповедао приче о треперавим удаљеним ћошковима Боке...Упирао је прстом у топлу августовску ноћ,у даљину,у светла која су њу занимала...Забога...опет је дахом окрзнуо њено раме...Она је то осетила,и трепнула у правцу његовог профила,али он је у том кратком комаду секунде успео да уочи Боку како се огледа у њеним очима...Његов Залив никад није лепше изгледао... Шапутали су таласи,преврћући каменчиће по месечини,и њему је та бука била довољан разлог да угости њену руку у својој,заштитнички,али ипак довољно нежно... Запиткивала је о свему...О плими...О малој барци на средини залива...О нечему-што-се-праћакало-а-Она-није-знала-шта-је-то...Био је сретан...И она је била...Знала је да је упознала Њега...Напокон...Негде са најсевернијег угла душе,тамо где станују предосећаји,комешала се мала армија спремна да крене на пут...Она је већ знала...ово ће бити једна од оних Правих Великих Љубави...Довољно поносна да се једног дана сама себи супротстави... Котор и даље трепери у мраку...И тамо негде,развучена у године,трепери и прекинута Права,Велика Љубав...Да...оно црвенскасто светло...и да,у низу...
|
|
|
|