|
Verus -> RE: Smisao života (19.4.2009 16:52:09)
|
Hriscanin sam....znaci da bih trebala da verujem u jedan zivot, posle kojeg, po zasluzi, idemo u pakao ili raj...drzim pravoslavne praznike....verujem u svece, da li to znaci da je to sve stvarno tako? Da li je religija kreirana da pod uticajem politike manipulise ljude i ubedi ih u sta god to oni zeleli? Verujem da Visa Sila postoji. Sila koja upravlja nasim zivotima, sila koja odlucuje vise stvari o nasem zivotu, bitne stvari, ne male stvari koje mi svakodnevno odlucimo-sta obuci, gde ici, sta pojesti, kako razgovarati sa svojim detetom, sta nauciti svoje dete i u kakvog ga coveka odgojiti....Ne, OVA sila odluciti, kojim putem cete ici u zivotu, gde cete ziveti, koje ce vam se bitne stvari dogoditi, koje cete ljude sresti u zivotu. Zasto? Svaki taj kontakt, dogadjaj, lep ili ruzan, pomaze da naucimo lekcije ovog zivota, koje ce nas uciniti BOLJIM bicima, dusama...Ne verujem u to da cu umreti, postati prah i da me vise nece biti. Ne verujem da sam JA ovo telo, i ovo sto mi se desava. JA sam nesto vise od toga, JA sam ovde da naucim kako da budem bolja osoba...svaki prijatelj kojeg sam srela i koji me je povredio, svako ko mi je srce iscupao, pregazio preko mene, svaki ruzan dogadjaj, svaka bolest, depresija i muka, odvojenost od porodice, sve to je jedan veliki test, i znate sta? Jaca sam zbog toga. Mudrija. Srecnija. Kako srecnija? Tako sto se se svako jutro probudim i zahvalim se Bogu (sili koja upravlja nasim zivotima), sto sam dobro, sto sam prezivela sve lose, sto sam otresla prasinu sa kolena i dlanova, namestila kosu, ustala i nastavila da koracam kroz zivot, jaca, pametnija, nasmejanija. Zato sto je opet, sve lose iza mene. Puno odluka u zivotu pravimo sami. Biblija kaze da nam je bog dao free will ili ti slobodu volje, da sami biramo stvari. Ili bar tako mislimo. Koliko toga je urodjeno, a koliko toga je odgoj? Koliko toga je vec u nama, kada dodje do odabira skole, prijatelja, i svih bitnih stvari u zivotu, a koliko toga je na neki nacin programirano vec u nama?
Puno puno razmisljam o tome zasto sam ovde i koja mi je svrha zivota....Nije svrha zivota u stvarima, u materijalizmu u povrsnim sitnicama koje u stvari, ne cine nikoga srecnim....Svrha je puno visa, i mislim da SVAKO od nas mora otkriti sta je to da bi upotpunio svoj zadatak na ovoj zemlji, u ovom zivotu. Svi smo culi za karmu?
Ja licno verujem, da se vise puta radjamo, iako to ide protiv verovanja hriscanstva. Verujem da se usavrsavamo svaki put kada zivimo, da nam se daje nova sansa da ispravimo ono sto smo zgresili. Verujem da moramo biti jaki, i izvuci pozitivne stvari iz losih da bi rasli kao bica, kao duse, i da bi na taj nacin dostigli visi nivo svesti. Verujem da postoji i poslednji nivo, kada smo 'odradili' sve sto smo trebali, naucili sve sto se ima nauciti, ispravili sve greske....verujem da tada sledi nirvana, zasluzen mir duse "tamo negde"> A gde je to? To niko ne zna, pa ni ja, ali se i dalje pitam....
Trudite se da budete dobri ljudi....i ako se pitate sta je to biti dobar covek? Pruziti ruku onima u potrebi kada god mozete, ne okrenuti ledja patnji i muci "jer to nije moj problem"! Shvatiti da vam se situacije i dogadjaji ne bi "predstavili" u zivotu da vam nije duznost da budete deo toga, pomognete ili uradite sta vec u tom trenutku, sto vam prvo dodje kao instinkt. Slusati taj svoj instinkt koji smo izgubili kao moderna ziva bica, okruzena tehnologijom, medicinom, knjigama....koje vam govore sta da kazete detetu, kako da ga odgojite, kada da ga dojite, kako da ga okrenete, kako ovo kako ono...Ko su ti ljudi koji pisu te knjge? Zasto oni znaju vase dete ili vas zivot bolje od vas samih? Slusajte svoje duboke instinkte, na koje SVI prvo reagujemo recima koje odzvanjanu u nasoj glavi "Ma bas sam glupa, to sigurno nije tako"....Sve strasne stvari koje nam se dese (kao gubitak bebe, bolest, rat) i koje prezivimo, zar ne ucine sve ostalo puno sladjim? Zar ne cenimo sve to sto smo izgubili kasnije jos vise? Zar nismo jaci zbog toga? Ne treba nikada otresito reagovati i okrenuti glavu, nego razmisliti sta treba uciniti i zasto se meni ovo prezentovalo u zivotu...
Zovite me ludom, ili blesavom sto toliko vremena posvetim razmisljanju o svemu tome, ali uvek kazem "boze daj mi znak, samo me uzmi za ruku i povedi putem kojim treba da idem, a uz tvoju pomoc, i snagu, ja cu ostalo"
Davno sam procitala ovo na zidu kod lekara, ovde u Americi, davno kazem, pre mnogih muka koju su sledile i koje sam pregurala, i zasto je samo jedan brzi pogled na ovu recenicu meni ostao u glavi?? Zato sto sam se ove recenice setila puno puta posle puno godina, i to uvek kada mi je trebala snaga:
"God never promised that life will be easy. But he DID promise He will be there every step of the way"
"Bog nije obecao da ce zivot biti lak. Ali JE obecao da ce biti TU svaki korak tog puta"
|
|
|
|