2002m
|
Sve o oboljenjima štitaste žlezde Dr Slađana Drobnjak, Foto: DREAMSTIME, 18. 08. 2009. 11:00
Komentara 0 | Preporuka 1 Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju sintezu proteina, ubrzavaju razgradnju masti, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema … Organizmu ne prija ni smanjen ni uvećan rad žlezde.
ta žlezda je najveća endokrina žlezda u našem organizmu. Ima izgled štita ili leptira i smeštena je na prednjoj strani vrata, ispred dušnika, između krikoidne hrskavice i suprasternalne jame. Štitasta žlezda stvara i sekretuje hormone tiroksin (T4) i tironin (T3), koji regulišu metabolizam svih ostalih tkiva u telu. Parafolikularne ili C – ćelije štitaste žlezde luče hormon kalcitonin, koji učestvuje u homeostazi kalcijuma u organizmu.
Svaka ćelija i tkivo u našem organizmu zavise od tiroidnih hormona. Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju sintezu proteina, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Tiroidni hormoni imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma).
<a href='http://blic-baneri.bvcom.net/www/delivery/ck.php?n=ae7dc115' target='_blank'><img src='http://blic-baneri.bvcom.net/www/delivery/avw.php?zoneid=5&amp;n=ae7dc115' border='0' alt='' /></a> Struma označava svako uvećanje štitaste žlezde. Ovo uvećanje može biti praćeno njenom smanjenom, normalnom ili povećanom funkcijom. Takođe, štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi).
Najčešći poremećaj rada ove žlezde jeste hipotireoidizam, koji nastaje kada štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Može nastati usled poremećaja u samoj žlezdi ili poremećaja nadzornih mehanizama u višim strukturama mozga (hipofiza, hipotalamus). Najčešći uzrok nastanka primarne hipotireoze jeste hronični autoimuni (Hashimoto) tireoiditis. Nastaje kao posledica oštećenja ćelija štitaste žlezde imunološkim mehanizmima (kada poremaćaj imunološkog sistema organizma uzrokuje napadanje sopstvenog tkiva). U ovom slučaju može doći do povećanja ili smanjenja štitaste žlezde (atrofije). Drugi uzroci hipotireoze su hirurško odstranjenje žlezde, lečenje radioaktivnim jodom ili spoljašnje zračenje u bolesnika sa tumorom glave i vrata. I manjak i višak joda mogu uzrokovati hipotireozu. Manjak joda je najčešći uzročnik hipotireoze širom sveta, posebno u planinskim područjima. Lekovi mogu uzrokovati hipotireozu, kao što su metimazol, propiltiouracil (koji se koriste u terapiji hipertireoze), amiodaron, interferon alfa. Infiltrativne bolesti, kao što su fibrozna upala štitaste žlezde, hemohromatoza, sklerodermija, amiloidoza, sarkoidoza mogu biti uzroci hipotireoze. Hipotireoza kod nekih osoba ne dovodi do pojave simptoma, a kod nekih su simptomi jako izraženi. Najčešće se javljaju umor, malaksalost, usporenost, bezvoljnost, emocionalna labilnost, pospanost, nepodnošenje hladnoće, zaboravnost, teškoće sa koncentracijom, depresija, slabiji apetit, porast u telesnoj težini. Koža je bleda, suva, zadebljala. Kosa opada, javlja se blago oticanje oko očiju i periferni edemi. Pacijenti mogu imati usporen rad srca, blagu hipertenziju i porast nivoa holesterola u krvi, oslabljen sluh, zatvor, poremećaj menstruacionog ciklusa.
Pri sumnji na hipotireozu obavlja se merenje nivoa TSH i slobodnog tiroksina u krvi. TSH je tireostimulišući hormon koga luči hipofiza, koji, kako ime kaže, stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde. Predstavlja najosetljiviji test i kada je povišen ukazuje na hipotireozu. Bolesnici, koji imaju hroničnu hipotireozu zahtevaju doživotno lečenje sinteskim tiroksinom. Hipertireoza ili pojačana funkcija štitaste žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između 20-50 godine života, češće u žena. Najčešći uzrok u 70-80 odsto bolesnika jeste preterana aktivnost cele žlezde, uzrokovana autoimunim procesom, koji se još zove i difuzna toksična struma ili Gravesova ili Basedovljeva bolest. Hipertireoza može nastati i zbog povećanog lučenja TSH usled tumora, odnosno adenoma hipofize (sekundarni hipertireoidizam). Trofoblastni tumor, horiokarcinom ili hidatifomna mola takođe mogu uzrokovati prekomernu proizvodnju ovog hormona.
Simptomi su posledica pojačanog delovanja hormona štitaste žlezde na celo telo. Bolesnici se žale na nervozu, nemir, emocionalnu labilnost, nesanice, česte stolice, preterano znojenje, nepodnošenje toplote, ubrzan rad srca, hipertenziju, dobar apetit uz smanjenje telesne težine, slabost proksimalne muskulature, poremćaj menstrualnog ciklusa. Koža je topla, vlažna, baršunasta. Prisutno je fino drhtanje prstiju i pojačani refleksi. Oči su često suzne, postoji retko treptanje, smanjena oštrina vida. Terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova, odnosno tireostatika.
Razlikujemo akutni i subakutni tireoiditis. Akutni tireoiditis nastaje usled bakterijskih, gljivičnih infekcija, ili kao posledica tretmana radioaktivnim jodom (radiacioni tireoiditis). Subakutni tireoditis predstavlja hipermetaboličko stanje, koje nije rezultat pojačane funkcije štitaste žlezde već nastaje usled oštećenja tkiva i izlaska velike količine tiroidnih hormona u cirkulaciju, delovanjem virusne infekcije. Terapija u ovom slučaju je simptomatska. Povremeno se javlja i upala štitaste žlezde nakon porođaja kada govorimo o postpartalnom tireoiditisu.
Žene oboljevaju češće Preko 200 miliona ljudi u svetu ima neki oblik oboljenja štitaste žlezde. U razvijenim zemljama sveta jedna osoba od 20 ima neki oblik tiroidnog poremećaja ili oboljenja, a 5-7 puta je češći u žena nego u muškaraca. Tiroidne bolesti su u najvećem broju slučajeva lečive i izlečive, ali ako se ne leče mogu da dovedu do teških poremećaja i smrti. Ređe se dešava da jedan ili više čvorova u štitastoj žlezdi budu preterano aktivni i izlučuju višak hormona, kada govorimo o toksičnom adenomu ili toksičnoj polinodoznoj strumi. Nodusi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Tvrdoća čvorova varira od mekanih do čvrstih, kalcifikovanih čvorova. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter.
Karcinomi štitaste žlezde su najređe bolesti štitaste žlezde, većina sporo raste, smrtnost je niska kao i postoperativne komplikacije, posebno kod dobro diferentovanih karcinoma (papilarni i folikularni). Priroda čvora može se dokazati ultrazvučnom dijagnostikom, scintigrafijom kao i citološkom punkcijom. Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda, retko medikamentna terapija. dr Slađana Drobnjak, specijalista interne medicine - endokrinolog u Domu zdravlja "Ristić"
< Poruku je uredio 2002m -- 17.1.2010 0:40:27 >
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
.jpg){kind=small}
