prase -> RE: Disciplinovanje kroz igru (8.7.2010 14:45:15)
|
Vazno je da pri tom ne bude nesporazuma, to jest, da ne bude praznih obecanja - sto rece Lu. Drugo, vazno je da smo sigurni 100% da dete i mi mislimo na isto u tim "pregovorima". Evo jedne ilustracije: Mi imamo kriticnu tacku na putu od parkinga do ulaza, a to je skretanje za igraliste sa klackalicama i ljuljama. Ako je umoran ili necim zabavljen, Uros to iskulira. Ali kada ne iskulira... onda ja kazem: "Cekaj, ako ti odes na igraliste, ko ce da otkljuca vrata, pozove lift?". On potrci... ja ponosna sto sam ga nasankala... predam mu kljuc sa planom da mu "pomognem" i da udjemo u ulaz. Sutra malo. Svestan moje "pomoci" on ne da kljuc, nego hoce da vezba dok ne otkljuca sam. Pri tom nema one naive, da vrata budu otvorena, da mama malo cacka sa druge strane... Ne! Da su vrata zatvorena i zakljucana, on SAM drzi kljuc i SAM ga gura u bravu (hajde-de, to je bar brzo savladao) i SAM ga okrece... E sad tu nastaje zurka: to su vrata od ulaza i nema tu polozaja "otkljucano". Moze samo da se drzi kljuc nakrivljen na tu stranu na koju se otkljucava pa dok se tako drzi da se povuku vrata. Vaaaaaaaaaaaaaaaziiiiiiiiiiiiiiiiiiiii... sledece godine... "Pusti, mama ce". "NE". "Pusti duso, mama ce". "NE". I sad umesto da smo se ljuljali 2 min na ljuljasci, pola sata se preganjamo i na kraju opet idemo gore a zgrada se ori od njegovog urlanja... Sad imam mito u obliku PEZ bombonica. Kad ne ide sa slusanjem (sto zaista nije cesto, da ga pohvalim) ja mu ponudim bombonicu, a ako nece, onda ga zamolim da meni izvadi jednu bombonicu (ja kao ne znam) i on totalno zaboravi sta ono nije hteo... A jos kad mu kazem "hvala" - gotova stvar [sm=smiley36.gif]
|
|
|
|