Ana RR
|
Nato, da to nam je bio prvi let a on je već bio veliki, imao je 3 godine. Ali opet, bilo je jako, jako naporno. Leteli smo Beograd - Minhen, tu nismo ni imali pauzu, trčali smo ka drugom letu jer su nas zadržali na ulazu i pretresali skroz. Onda sledeći let Minhen - Toronto, 8,5 sati letenja. Tu je bilo ok jer je prekookeanski avion sa 4 reda sedišta, ništa se ne čuje, mirno je. Gledali crtaće, čitali... spavao nije iako smo pokušavali. U Torontu smo imali pauzu oko sat i po, ja sam već bila premorena, meni se od letenja vrti u glavi, ne prija mi. Marko je već bio umoran, neispavan, gladan jer nije hteo da jede hranu u avionu (imali smo pastu u sosu, a posle ćufte u sosu, sve ljuto). Najgori je bio poslednji let, od Toronta do Kalgarija - traje 4 sata a avion je neki mali, lokalni haha. Tresli smo se sva 4 sata, upali smo u vetar iznad Amerike, baš je bilo jezivo. Marko je plakao da ga boli stomak, da hoće svoj krevet... Došlo mi je da poljubim zemlju kada smo konačno sleteli. Mislim da će Pari više moći da pomogne oko tih detalja jer su joj manja deca. Za pritisak u ušima kažu da treba dati bebi dudu tada. Mi smo nosili AS, bilo je sa koferima. Umotali smo ga dobro na aerodromu. Mi smo u povratku presedali u Franfurtu, čoveče koliki aerodrom. Nato, mislim da je avion svakako bolja opcija. 3000 km nije malo a ona baš i ne voli vožnju, jel tako beše?
_____________________________
Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Jer smo tako u mogućnosti!
|