Anoniman
|
Nisam znala gde da smestim ovu pesmicu, divna mi je, a nisam primetila da je zastupljena među decom, izgubila se u moru nekih novokomponovanih tekstova... Sećate li se ove pesmice? Grigor Vitez... STO VUKOVA U šumi je bio Jova. Tamo gazao, Šalabazao, A kad se vratio, Svima je kazao: — Vidjeh, ljudi, sto vukova! Zubi strašni, Oči sjaju, Pa urlaju, Zavijaju... — Sto vukova? Oho-ho! Nije valjda ravno sto? — Ne baš ravno — reče Jova — Al šezdeset_ Il pedeset_ Bilo je vukova... Zubi strašni, Oči sjaju, Pa urlaju, Zavijaju... — Nemoguće... jer pedeset_ Druže moj, Pedeset_ je velik broj. — Možda nije baš pedeset_, Al dvadeset_, Možda deset_... Prebrojat ih nisam mogo — Bilo ih je mnogo, mnogo, Zubi strašni, Oči sjaju, Pa urlaju, Zavijaju... — Ma ni deset_ nije bilo! To se tebi pričinilo. — Baš kroz šumu, lišće, granje Promagliše — Da li manje Ili više — Tko da zna? Al jasno vidjeh dva. Zubi strašni, Oči sjaju, Pa urlaju, Zavijaju... — Ma ni dva ih nije bilo! To se tebi samo snilo. — Al ja sam im štropot čuo! Nešto tamno projurilo, Vučjega je roda bilo... — Sigurno je bio miš, Crni miš, Ili-niš''!... — Vidio sam: Nešto šušnu, Nešto šmugnu, Šuma gusta, ne vidiš — Može biti Šušnu Šmugnu Poveliki miš...
|