vocicana
|
Vidim da je tema prilicno neaktivna. Zelim da podelim nesto sto mi je i dan danas kost u grlu, sto ne bih nazvala anksioznoscu, vec tipicnom agresijom. Celu trudnocu sam bila takva, toliko me grize savest zbog mog deteta. Bas sam bila zaj...bana, ni sada nisam bolja, ali je to drasticno manje nego u trudnoci kao i godinu dana posle porodjaja. Hormoni su me razvalili. Perio tuge u iscekivanju trudnoce, bio je strasan, nisam bila depresivna, ali razocarana jesam, toliko sam toga preslikala kasnije u trudnoci. Doktorka Kristal, jako lepo napisano,. Najvaznije je prepoznati seb u tim situacijama, kada sama vidis da nisi ok, tada mislim da je najvaznije ponaci dobrog doktora, razgovor i suocenje sa problemima je bitan prvi korak u razresavaju. Strasno je vreme u kome zivimo, bitka, novac, trka, panika, bas je tesko. Partneri su jako vazni, smatram, podrska, sve , jer to je tako zeznut period. Trudnoca jeste za uzivanje, ali sam ja imala neki osecaj kao da sam kozu promenila, sada vidim realno i znam kako sam se osecala. Pustite lekove, nadjite izlaze i opcije, na sve nacine. Sve razumem.
_____________________________
Tri svecice upaljene jedna za drugom u noci...prva da ti vidim lice, druga da ti vidim usne, treca da ti vidim oci... Jer smo tako u mogucnosti!!!
|