|
Veselinv -> RE: Dragan Laković i dečije pesmice (18.2.2014 8:59:06)
|
Četvrtak, 31. Maj 1990. godine. Beograd
Visoki šezdesetogodišnjak, umorno hoda po prepunom platou. Bez prtljaga. Poguren. Kao da nosi teško, nevidljivo breme. Na njegovom izboranom licu, neuredna, višednevna brada. Poneko od prolaznika ga ipak prepoznaje i radoznalo se zagleda u njega.
Železnička stanica. Gužva je. On nezainteresovano posmatra bučnu gomilu i bezuspešno pokušava da je izbegne.
Ljudi se kreću haotično. Žure. Nema opuštenih. Svi su napeti. Čekaju ili prate nekoga. Odlaze negde, ili dolaze od nekud. Samo je on, potpuno ravnodušan. Samo se on, nikome ne nada. Samo on, ostaje tu.
Na razglasu prijatan ženski glas. Jos jedna najava. Ne čuje. Ne zanima ga. Zamišljeno i odsutno hoda, ispunjenim peronom. Nista ne primećuje. Kao da ništa osim njegovih misli ne postoji.
Voz pred polaskom. Putnici se kroz prozore pozdravljaju sa onima što ih ispraćaju. Teškim korakom prolazi pored. Na samom kraju dugačkog niza, gotovo prazan vagon. Na njemu, širom otvorena vrata. Stao je. Nema mnogo vremena. Rukom se hvata za hladan, uglačani metal. Odlučno staje na stepenik i ulazi unutra.
Dosta je hodao. Previše je bilo lutanja za danas. Želi da samo malo sedne i odmori svoje umorne noge.
Voz iznenada naglo kreće, dok on zatvara masivna vrata za sobom. Ne zna kuda putuje. Ne oseća radoznalost. Ne mari za to.
Ulazi u potpuno prazan kupe i konačno seda u udobno sedište. Više ne razmišlja ni o čemu. Čak ni o voznoj karti i novcu koje nema.
Sam je. Nikome ne smeta. Gladan je. Ne obraća pažnju.
Dugačka kompozicija lagano izlazi iz stanice. Prazan pogled nestaje kroz prljavo staklo. U očima odraz drugačijih slika.
Uz jednolično kloparanje točkova, spušta svoje otežale kapke i lagano uranja u san.
A tamo negde, u tom nadolazećem miru, kao da čuje neku decu i njihovu udaljenu, veselu graju. Nestrpljiv da ih sto pre sretne, on hita ka njima. Njihovi glasovi su sve jasniji. Konačno uspeva da ih vidi. Raširenih ruku, trče prema njemu. Sa neskrivenim poverenjem mu prilaze i razdragano ga okružuju. Grle ga i on grli njih.
To su svi oni mališani koje je beskrajno mnogo voleo. Sve one devojčice i svi dečaci, kojima je poklonio ceo svoj zivot.
Deca se sve vreme smeju i pevaju poznate strofe. On počinje da peva sa njima. Pesmu za pesmom. Baš kao nekada.
Srce ispunjeno srećom. U duši spokoj.
Njegova nadiruća radost je beskrajna. Ogromna. Baš kao i njegova želja, da ovaj san večno potraje. Da se iz njega, više nikada ne probudi.
U neko doba, kondukter. Zove. Čovek u naizgled dubokom snu, ga ne čuje. Nema odgovora. Laganim dodirom po opuštenom ramenu, pokušava da ga probudi.
Uzaludno.
Usnuli putnik sa osmehom na licu, već je stigao na svoje odredište. Njegova vozna karta za večnost, već je bila probušena.
Dragan Laković.
Najbolji drug mnogih detinstava. Čovek sa kojim smo svi mi, pevali najlepše stihove u svome životu. Čovek koga smo zavoleli, jos dok smo imali sasvim čiste, neisprljane duše. Nekada davno, kada smo bili deca.
Umro je usamljen u vozu, na relaciji Beograd-Bar.
Bio je beskućnik.
(Kraj)
|
|
|
|