|
Leptiric123 -> RE: Naši stihovi, priče... (26.6.2013 11:53:58)
|
Nikad nisam umeo osmeh da ti naslikam,
znao sam samo snove da srušim i da te razočaram,
da zbog mene more suza isplačeš,
i da te ubedim da se ne pokaješ...
A ti kao da si znala,
dok sanjala si o svemu što nisi imala,
stajala si ponosno i bila imuna na bol,
a znala si, uvek si znala da nisam samo tvoj.
Bezbroj puta rekla si da odlaziš,
a onda sam te gledao kako opet dolaziš,
bez reči sve si opraštala,
i ponovo o sreći maštala.
A onda, tog dana,
nisi rekla ništa,
samo si otišla, tiho,
ja mislim zauvek, zašto ne zna niko.
Ti znaš, ti si to oduvek želela,
samo snage nisi imala,
da snove mi pretvoriš u pepeo i dim,
da budeš srećna sa nekim drugim.
Sad ja ćutim a vrištao bih,
tvoje ime dozivao bih,
gledam tvoj osmeh prvi put pravi,
smeješ se ovoj budali.
On je naslikao sve što ja nisam znao,
lagao bih, ali i slepa vidiš da mi je žao,
sada znam šta znači
da tek kada izgubiš shvatiš šta si imao.
Znam da si me volela,
da bi nekad zbog mene u paklu gorela,
znam da si zbog mene ginula,
sad si otišla a nisi se okrenula.
Kad bi samo pogledala za sobom,
videla bi kako srce po šavu puca,
videla bi da to više nisam ja,
ne nisam, to je čovek kukavica.
|
|
|
|