Mandarina2010
|
Zna voci moj ko sam, sigurno da zna, srce moje 💋. Ispisala sam roman....i naravno, izbacilo me. Secam se svojevremeno i ti si sizela zbog toga....potrosis sat vremena, stavis misli na.mesto, i nece da postuje. Sad dzaba, to nije to....ne.mozes ponoviti isto. Sve u svemu....pisala sam.o tome kako mi je sve to bio stravican sok svojevremeno, da sam se osecala sigurno u bolnici jer sam bila u apartmanu pored nacelinkove kancelarije, da su kad su hteli jer sam dovoljno odmakla mogli da me porode i operisu. Spasu. Pisala sam da mi je fascinatno kad se osvrnem koliko me zivot varao i krio, kako je.namestao lukavo situacije pa vi ne biste verovali....da se ne pregledam, u smislu eha. Sokantne situacije i namestaljke prosto. Ne znam kako bih ih drugacije nazvala. I sokantno kako je taj ginekolog samo na osnovu mog disanja shvatio sve i poslao me na hitan pregled nakon rutinskog gin pregleda. Da se razumemo, ja sam mislila da sam super do kraja....ja nisam otekla dva puta u jogama do porodjaja. Sve hukcu i dahcu uzbrdo, pa ko tenk budes....jos sam se ja nagojila....sa 62 kg zatrudnela, 7. Mesec, 72. Nisam se vise ni merila. Nisam smela. Mislim da sam dogurala ja do 90.... Dete divno mirno i-karlicno. Najgora noc mog zivota u sok sobi sa psihopatom od med sestre. Lezala sam u lokvi nisu htele da me presvuku. Iz svake pore mog tela voda voda voda. Sve je bilo mokro i kosa moja i lice. Cela. Kad su cule da je nacelnik na.putu, mozete misliti kakva sam bila kad su me premestili s kreveta na krevet...pistanje pistanje nekih aparata, merenje pritiska, lekovi lekovi lekovi. Ja sam zaboravila da sam rodila.
U bolnici sam oplakala dusu. Kuci me sastavilo da kraja. Ja nisam nesto verovala u posleporodjajnu depresiju....to kad me udarilo, kao brzi voz. Mracno lose, tesko, usamljeno mesto. Zasto nisam radjala ranije? S muzem sam 20 god.... Zaljenje za nemogucnoscu da imam drugo, zaljenje za ovim ako umrem. Strah da ostanem sama u kuci. Onda sam nasla grupu na FB sa 5500 clanova gde su zene poradjali i operisali srce istovremeno, koje su rafjale s mehanickim zaliscima i na farinu, koje su rodile i po cetvoro pa saznale da su bolesne. Tad mi je svanulo malo....jos je bilo oblacno doduse. Sunce me je ogrejalo psihicki kad sam pocela opet da radim. Tad sam se izvikla iz krize. Ali ja nisam bila ni delic majke koja sam htela da budem, i to nikad necu moci da vratim. Sve moze da se zaboravi....ali to necu moci. Trazili smo surogat majku da nam nosi dete, naravno uz naknadu, niko nece....I tako eto me opet ovde... pa mozda bude mozda ne....Sokantno koliko je malo nesto clanica. Ovaj forum je vrveo...imale smo avatare, pa koliko smo odmakle....sve je drukcije...cudno mi jeAli znam da je jedno fantasticno mesto, sa divnim zenama, i svaka vam cas_t svima, do poslednje. Moj zivot je poceo kad i zivot moje bebe. Do tad je bilo....nesto...ali nikad sa takvim smislom i svrhom....Da sam imala pojma sta je biti majka, rodila bih mnoooogo ranije. Da li imamo neku clanicu da je operisala srce?
|
možda se i znamo pošto sam ja ovde već inventar 
Odštampaj
