|
vukosava -> RE: Abortus (28.1.2012 20:11:28)
|
Evo nasla sam cenu. Kod privatnika je 10 000 din.
A razlog sto nema leba da se sa mnom slozi pola od vas je sto je u Srbiji ovakva situacija:
Smatra se da se vise od 50% svih zena podvrglo abortusu do svoje 45. godine. Najcesce navodjeni razlozi abortusa su: klikni
- nije spremna da postane majka
- ne moze da izdrzava dete
- ne zeli da bude samohrana majka
- ne zeli da iko sazna da je bila seksualno aktivna ili da je trudna
- previse je mlada ili nezrela da bi imala dete
- vec ima onoliko dece koliko zeli
- njen muz ili partner zeli da ona abortira
- bila je zrtva silovanja ili incesta
Ako je pola zena nekad abortiralo, pola vas na forumu ce naravno braniti stav da to nije uopste strasno.
U Srbiji se uradi 500 abortusa dnevno. klikni
Mnogi kao razlog navode visoku cenu kontracepcije klikni
************************
Dominacija tradicionalnog modela kontrole rađanja obeležava stanovništvo Srbije u 20. veku. Konzervativna, neefikasna kontracepcija, u velikoj meri inkorporirana u sistem vrednosti, postala je prirodni deo seksualnog odnosa i predstavlja, sa individualnog stanovišta, racionalan preventivni izbor. No, kada se iz različitih razloga trudnoća ne želi ili ne može prihvatiti, pribegava se njenom namernom prekidu. Otuda duga istorija velikog broja abortusa u Srbiji. Na rasprostranjenost abortusa u našoj sredini prvi put je ukazano na 17. Kongresu jugoslovenskih lekara daleke 1935. godine (Novak, 1964). Posle Drugog svetskog rata Zavod za zdravstvenu zaštitu je, prvo putem anketa, a zatim i redovnom registracijom abortusa, počeo da prikuplja podatke o broju namernih prekida trudnoće koji se vrše u zdravstvenim ustanovama. Ovi podaci ukazuju na gotovo neprekidni trend porasta namernih prekida trudnoće i dokumentuju postojanje abortusne endemije u Srbiji do poslednje decenije 20. veka (Rašević, Sedlecki, 2006). Mada je prijava svake fetalne smrti zakonska obaveza, od 1990-ih godina postoji sumnja vezana za prikupljanje podataka o namernom prekidu trudnoće, jer se iz godine u godinu registruje sve manji broj abortusa.
Da li su podaci o broju namernih prekida trudnoće koji se registruju potpuni?
važno je utvrditi – da li bitisanje stanovništva Srbije u poslednjih petnaestak godina sadrži elemente koji su
mogli duboko uticati na bitno drugačije ponašanje vezano za kontrolu prirodnog potencijala za rađanje dece ili ne?
Na abortusni problem u Srbiji ukazano je na 17. Kongresu jugoslovenskih lekara, održanom davne 1935. godine u Beogradu. Ova razmišljanja stručnih krugova potvrdio je Glavni sanitetski savet, procenivši da se u Jugoslaviji godišnje namerno (legalno i ilegalno) prekine oko 300.000 trudnoća (Novak, 1964). Mada procene za pojedina područja ne postoje, može se na osnovu ocene za Jugoslaviju pretpostaviti da je namerni prekid trudnoće u Srbiji pre Drugog svetskog rata bio masovno prihvaćen. Podaci o broju abortusa u 1960. (84.735), 1961. (95.196) i 1967. godini (131.502) su nepotpuni, ali i kao takvi ukazuju na trend porasta namernih prekida trudnoće koji se u to vreme vrše u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. To je posledica širenja mreže zdravstvenih ustanova osposobljenih za vršenje ove vrste intervencija i postupne liberalizacije prava za vršenje prekida trudnoće. Ovu drugu konstataciju je potvrdila anketa Zavoda za zdravstvenu zaštitu iz 1964. prema čijim rezultatima je preko 95% dozvoljenih abortusa vršeno na osnovu socijalnih, a samo 5% na osnovu medicinskih i pravno-etičkih indikacija (Mojić, 1967)
Pouzdani podaci o namernim prekidima trudnoće u Srbiji postoje od 1969, godine pune liberalizacije abortusa, do 1989. godine i dokumentuju postojanje abortusne endemije u tom vremenskom periodu. Naime, od 1969. do 1985. broj indukovanih abortusa bio je u stalnom porastu. On se povećao od 162.643 u 1969. na 214.806 u 1985. godini ili za jednu trećinu (indeks 132). Treba podvući da je u ovom periodu broj namernih prekida trudnoće rastao znatno brže do 1980. godine. Podaci za 1986, 1987. i 1988. godinu pokazuju postepeno smanjivanje apsolutnog broja abortusa u Srbiji (212.400, 205.343 i 193.558, respektivno). U 1989. godini, sa nivoom od 193.755, ukupan broj namernih prekida trudnoće je bio minimalno viši nego u prethodnoj kalendarskoj godini.
Izraženi u relativnom smislu namerni prekidi trudnoće pokazuju istu tendenciju. Evidentan je i relativan porast indukovanih abortusa do 1985. ili 1986. godine kada počinje da opada broj abortusa meren na živorođenu decu i broj žena u fertilnom periodu. Broj abortusa meren na 100 živorođene dece u 1969. godini iznosio je 107,0, u 1986. 138,0, a u 1989. godini 133,7. Stope abortusa pokazuju da je u 1969. godini svaka četrnaesta žena u reproduktivnom dobu života imala prekid trudnoće, u 1985. svaka jedanaesta, a u 1989. godini svaka dvanaesta. Struktura žena koje su imale namerni prekid trudnoće u 1989. godini u Srbiji pokazuje da je oko 90% njih bilo staro između 20 i 39 godina, više od 90% je bilo udato, 75,8% je imalo jedno ili dvoje dece, a gotovo svaka četvrta žena (22,4%) je imala 4 ili više indukovanih abortusa u reproduktivnoj istoriji.
Regionalno posmatrano, presudan uticaj na veličinu problema abortusa u Srbiji imala su niskonatalitetna područja. Posmatrani u odnosu na broj žena u plodnom periodu, u 1989. godini indukovani abortusi bili su najrasprostranjeniji u centralnoj Srbiji (95,1 na 1000 žena u fertilnom periodu), zatim u Vojvodini (74,1), a daleko ih je najmanje bilo na Kosovu i Metohiji (24,1). Niska stopa abortusa na Kosovu i Metohiji može se objasniti, pre svega, umereno visokim nivoom rađanja na ovom području.
Nedostatak seksualne edukacije
Dugo trajanje abortusnog fenomena u Srbiji ukazuje na brojne i stabilne faktore koji ga determinišu. Istraživački prodori u našoj sredini (Rašević, 1993; Ristić, 1994; Sedlecki, 1998; Kapor-Stanulović, Kapamadžija, 2000; Rašević, Sedlecki, 2007) izdvojili su niz faktora vezanih za neprihvatanje modernih vrednosti u sferi kontrole rađanja. Među njima najvažniji su da tradicionalna kontracepcija i namerni prekid trudnoće imaju čvrstu socijalnu potvrdu, da seksualna edukacija nije nikada postala ni prirodni deo odrastanja u porodici, ni sastavni deo školskih programa, da postoji veliki psihološki otpor prema upotrebi kombinovane hormonske kontracepcije i intrauterinog uloška, kao i da se oslanjanjem na coitus interruptus izbegava konflikt između seksualnosti i tehnologije, kontakt sa lekarom, ali i sukob sa partnerom.
Tradicionalna kontracepcija i namerni prekid trudnoće imaju čvrstu socijalnu potvrdu u Srbiji. Generacije žena i muškaraca preveniraju začeće pribegavajući prekinutom snošaju i, u slučaju neuspeha ove metode, abortusu. Istovremeno, izostao je organizovan i sistematski društveni uticaj u ovoj sferi. Do liberalizacije abortusa je došlo, po uzoru na Sovjetski savez, u vreme pada nivoa fertiliteta i sasvim skromnog prisustva pojedinih modernih kontraceptivnih sredstava. Uvođenje kombinovane hormonske kontracepcije i ntrauterinog uložka je teže u uslovima kada sloboda pristupa abortusu dugo postoji. Inercija je bitan faktor ponašanja i u kontroli rađanja. Pogotovo u uslovima kada pravno regulisanje namernog prekida trudnoće nije pratilo sprovođenje programa za planiranje porodice koji bi promovisao drugačije vrednosti vezane za reproduktivno ponašanje niti uvođenje seksualne edukacije.
Seksualna edukacija nije nikada postala ni prirodni deo odrastanja u porodici, ni sastavni deo školskih programa, odnosno zdravstvenih preventivnih akcija u Srbiji. Teme vezane za seksualni život i kontrolu rađanja površno dotiče štampa i o njima se manje-više parcijalno i povremeno raspravlja u krugu prijatelja. To je osnovni uzrok nedovoljnog znanja o fiziologiji prokreacije, rizicima pribegavanja namernom prekidu trudnoće i sporadične upotrebe kontracepciji. Rezultati anketnih istraživanja jasno su pokazali da većina žena ne zna ništa bliže o ovim temama. Nedostaju i elementarna znanja kao i poznavanje pojava sa kojima se žena stalno susreće i sudara. Zbunjuje prisustvo tradicionalnih verovanja i stavova. Bitno je istaći visoku određenost žena. Prvo negativno iskustvo, sopstveno ili tuđe, sa nekim oblikom kontracepcije se generalizuje i uključuje kao važna dimenzija saznanja. Jednom naučivši nešto, spontano, bez razumevanja, ne proverava se. Nameće se uniformnost netačnih odgovora. Sem toga neshvatljiva je zatvorenost jednog broja žena prema novim saznanjima. Obrazovanje jeste faktor koji determiniše razlike u nivou znanja, ali ne u onoj meri u kojoj bi to moralo da čini.
Postoji veliki i čak transgeneracijski transfer psihološkog otpora prema upotrebi kombinovane hormonske kontracepcije i intrauterinog uloška. Za najveći broj žena u Srbiji efikasna kontracepcija nije logično rešenje dileme o vidu kontrole rađanja. One doživljavaju tradicionalnu kontracepciju koja uključuje abortus kao ravnopravno rešenje koje ih, u celini uzev, čak manje psihološki opterećuje. Štetnost po zdravlje je daleko najznačajnija komponenta koja deluje na formiranje psihološke cene moderne kontracepcije. Ostale bitne komponente su doživljavanje moderne kontracepcije kao obavezujuće, neprirodne, iritirajuće i zato neprijatne, zatim komplikovanost njene primene i izvor sukoba sa partnerom. Većina razloga koji žene ističu kao bitne za odustajanje od kondoma, kombinovane hormonske kontracepcije i intrauterinog uloška su subjektivni i psihološke prirode. Lista razloga sadrži i one koji mogu biti placebo reakcija, kao i one koji su maska ambivalentnosti vezane za seksualni identitet, seksualnu potenciju, seksualne želje i zahteve, odnosno nedefinisana osećanja o sopstvenoj reprodukciji. Često je odustajanje od kontracepcije najlakši put da se izbegne rešavanje konflikta na seksualnom planu.
Psihološki otpor prema modernoj i efikasnoj kontracepciji u našoj sredini nije samo karakterističan za žene. Nemali broj neželjenih trudnoća nastaje jer muškarci izbegavaju da učestvuju u donošenju odluke o vidu kontrole rađanja, prepuštajući ženi da je donese, što najčešće podrazumeva i da posledicu te odluke sama snosi. Takođe, mnogo muškaraca se zalaže samo za ženska kontraceptivna sredstva što upućuje na razmišljanje o psihološkoj ceni u ovakvom stavu. Znatan broj muškaraca je i direktno protiv upotrebe kontracepcije. U objašnjenjima dominiraju razlozi koji su, pre svega, racionalizacija psihološkog otpora. Insistira se na štetnosti moderne kontracepcije po zdravlje partnerke, to jest na kontracepciji kao uzroku bolesti. Ne shvata se da je orijentacija ka preventivi začeća putem efikasne kontracepcije jedan od bitnih činilaca zdravog načina života.
I ginekolozi, generalno posmatrano, doprinose očuvanju abortusne kulture u Srbiji i sporoj tranziciji kontrole rađanja od upotrebe tradicionalne kontracepcije ka oslanjanju na moderna sredstva i metode u prevenciji začeća. Značajan broj ginekologa u našoj sredini je u raskoraku sa principima modernog koncepta planiranja porodice. Njihovo znanje, stavovi i praksa relevantni za individualne kontraceptivne izbore su nedovoljni, konzervativni, neadekvatni. Tako, coitus interruptus je najpopularniji metod u prevenciji začeća i među ginekolozima, a gotovo dve trećine ginekologa ili njihovih partnerki je namerno prekinulo trudnoću. Direktno ili indirektno iskustvo sa dva abortusa ima svaki četvrti, sa tri svaki deseti, a sa četiri i više namernih prekida trudnoće svaki trinaesti ginekolog.
Postoje jasne prepreke različite prirode vezane za dostupnost moderne kontracepcije u Srbiji. Najvažnije su nepostojanje zakonske osnove za korišćenje voljne sterilizacije kao jasnog rezervoara za smanjenje broja abortusa višeg reda i barijere koje se tiču savetovališta za kontracepciju. Na primer, stavovi žena o ostvarivanju uspešnog kontakta sa savetovalištem za kontracepciju otkrivaju koliko su one dezorijentisane i ostavljene same sebi i koliko im nedostaje profesionalni odnos i pomoć. Žene ne samo da su svesne sukoba na relaciji ona - savetovalište za kontracepciju, već intuitivno iznose niz sugestija definisanih kao rešenja u okviru programa za planiranje porodice razvijenih zemalja. Od 1990-ih godina nabrojanim preprekama pridržuje se i visoka cena koštanja pojedinih kontraceptivnih sredstava.
|
|
|
|