Anoniman -> Kada mi izazivaju dete... (2.11.2009 18:17:54)
|
Danas dolazim sa posla, mm besan kao ris. Šta je bilo? Luka je pljunuo komšiju. Odmah sam pitala "Jel TOG komšiju?", kaže mm "da". Da se razumemo i ja bih ga pljunula. [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley36.gif[/image] Naravno, ipak dete ne može proći nekažnjeno, jer prosto ne pljujemo ljude. Nazovem dadilju, "Šta se desilo?", kaže, zajedno su bili u liftu i Luka nije hteo da priča sa komšijom i onda ga je pljunuo. Pri tom Luka ne zna da pljuje, nego radi ono PPPPPP, kao da prdi na usta. I onda odlepim, jer tačno znam šta se desilo. Zašto ljudi ne mogu da razumeju da deca nisu uvek raspoložena da pričaju? Prosto, kada srećeš jednog komšiju svaki dan, ok, ne baš svaki, ali ga sretneš bar jednom nedeljno već 3 godine, zar nije idiotski da ga svaki put pitataju "Kako se zoveš? Koliko godina imaš? Jel ideš u vrtić? Jel te sluša mama?" (između ostalog, šta ima mama da sluša dete?! [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/zmeden.gif[/image]) ... I deca su ljudi i ne priča im se uvek. I verovatno se smore od istih pitanja. U poslednje vreme stičem utisak da ljudi nakon što im dete ne odgovori, namerno postavljaju niz iritirajućih pitanja, gurkaju ga, čikaju ga, izazivaju, dok ono ne uradi nešto zbog čega mama mora da ga lupi ili kazni. A mama to mora, jer mora vaspitati dete. Ne može proći bez reči to da je pljunuo komšiju, jer sutra će pljunuti drugog komšiju jer će misliti da je to ok. Pri tom eto ja ne mislim da bilo šta treba da preduzmem.
|
|
|
|