Ana RR
|
Ja sam trudnoću vodila privatno a porodila sam se u D.Mišoviću kod doktorke na koju me uputila moja privatna dr. Upoznale smo se još ranije jer sam kod nje bila na 4D UZ (ima privatnu ordinaciju) i tu smo se dogovorile kada da dođem u Mišović da mi otvori karton. Kada sam ulaskom u 9. mesec prestala da pijem gynipral, i otišla na kontrolu u Mišović, rekla mi je da se beba skroz spustila u porođajni kanal i da sam dva prsta otvorena i da veruje da ću se u naredna dva dana poroditi. Rekla mi je da dođem sutradan oet na pregled. Sutradan smo mm i ja čekali celo poslepodne jer je bila ogromna gužva i dr je bila u operacionoj sali, kada sam konačno došla na red bila sam 2,5 prsta otvorena i posle pregleda mi je ispao sluzni čep. Rekla mi je da malo prošetam napolju jer da bi me primila da ležim moram se još otvoriti. MM i ja smo šetali, svratili u maxi, počela je neka kiša da pada pa nismo mogli puno da šetamo. Da napomenem da čitavo vreme imam samo blage menstrualne bolove, znači ništa specijalno. Oset_ila bih povremeno stezanje stomaka ali čitavu trudnoću sam imala kontrakcije tako da mi je sve to bilo normalno.
Kad smo se vratili kod dr već je bilo oko 7 uveče, pregledala me još jednom i rekla da se otvaram i da idem brzo da me spreme za porodilište. Mm mi donosi stvari, nas dvoje lagano šetamo do prijema i pričamo, a sestra čita moje papire i kaže Gospođo, ako ne požurite porodićete se ovde na prijemu. Ja joj glupavo kažem Ali mene ništa ne boli...
Najtužniji momenat mi je bio kada smo nas dve ušle u lift a mm-u je rekla Vi ne možete dalje. Njemu oči pune suza, meni takođe. Tek posle smo shvatili da je opušteno mogao da se popne gore, samo da je malo sačekao doktorku. Ali dobro.
Uglavnom, sestra me odvela gore, nosila moje stvari, ćaskala sa mnom. Preuzela me druga sestra koja me uvela u sobu da mi uradi klistir (koji me najviše plašio a nisam ništa oset_ila), pokazala mi gde je wc i tuš, dala mi spavaćicu i ostavila me da obavim šta imam. Kad sam završila i istširala se, pozvala sam je i odvela me u sobu preko puta porođajne sale, tako da sam bila sama. Soba je staklom odvojena od druge prostorije u kojoj je bio tv pa sam ležala i gledala. Stavili su mi aparat za pritisak na jednu ruku, nakačili ctg i šta već sve, i svakih par minuta me obilazila sestra i proveravala. Baš je bila fina, svaki put bi me zabrinuto pitala kako sam i govorila da imam baš jake kontrakcije a mene je već bilo sramota da joj odgovaram da sam super jer ništa od toga ne osećam. Čak sam se dvoumila da li da primim epidural ali kad je došla dr da mi da nisam ništa rekla. Nisam oset_ila nikakv ubod, ništa me nije bolelo i od epidurala sam se konačno ugrejala, pre njega mi je bilo jako hladno, i onda sam se uspavala. U jednom momentu sam čula Anči, nema spavanja, otvorim oči a dr došla da me pregleda. Rekla je da će uskoro krenuti, i stvarno, nakon nekih 10ak minuta sam počela da osećam napone (a prva pomisal je bila O bože, ukakiću se ) utom je došla dr sa babicom i još nekom sestrom i rekla Ajmo, vreme je. Namestile su mi krevet i podigle me, stavile mi noge sa strane (ne vezuju) i rekle da guram kad oset_im napon. U momentu se stvorila gomila ljudi u mojoj sobi, neki muškarac, dr anesteziolog, čak je i čistačica zastala da pogleda  prvi napon mi je nekako bio kratak tj nisam imala dovoljno vazduha, drugi takođe, iz trećeg se rodio Marko. Babica ga je uzela i obrisala pa mi ga stavila na grudi, prestao je da plače čim sam ga uzela i čula sam kako neko kaže Šta je majka, čim je oset_io prestao je da plače! Čula sam i onog muškarca kako govori Vidi kako je lepa i debela pupčana vrpca, kao iz knjige! i kako kaže sestri da mi dobro pregleda posteljicu da li je cela. Svi su mi čestitali, dr je uzela da me ušiva i tek tu sam oset_ila bol. Pošto sam bila pod ogromnim adrenalinom od uzbuđenja meni anestezija uopšte nije delovala (tek posle nekoliko sati je počela da deluje i nisam osećala butine) tako da sam oset_ila svako provlačenje igle i konca  Ali preživeh. Dr je odmah javila mojoj privatnoj dr da sam se porodila (tek onda sam videla da nju poznaje cela bolnica i koliko je poštuju) i prebacili su me u sobu pored porođajne sale jer nije bilo mesta dole u sobama. Tu smo nas tri cimerke provele noć, bebice su nam jednom doneli da se malo pomazimo i rekli nam da odmaramo, da ih neće više donositi dok ne pređemo dole. I hvala im na tome jer sam ja posle imala nesvesticu i nisam mogla da ustanem, a kada me ujutru sestra vodila u kupatilo srušila sam se pod tušem.
Sutradan smo prešle dole u sobu, sve sestre su bile ok, ali najbolji je bio tehničar Marko, sve žene su slavile kada je njegova smena, divan, divan momak. Ja sam nažalost već počela da soećam neki čudan bol u stomaku i uskoro nisam mogla da piškim pa su mi stalno praznili bešiku. Nekako sam zaradila ešerihiju i krenuo mi je pesak (tek peti dan su stigli rezultati urina i dežurni doktor se uhvatio za glavu, rekao je da je porođaj bio pesma za ovo što sad osećam) i nisam mogla da se pomerim. Marko je dobio žuticu pa mi ga nisu često donosili, a jednom kada ga je sestra donela i kada me pogledala samo je rekla Vama je baš loše, ne brinite vratiću ga ja tamo i paziću ga. Tu sam se rasplakala. Doktor je rekao da meni obavezno daju injekcije diklofenaka, ostalim ženama po potrebi ali tu nastupa jedna koza zvana Danijela koja je iz nekog samo njoj znanog razloga mene stalno preskakala i nije me ni obilazila, pa sam čula kako drugim sestrama priča svašta o meni.. cimerke i ja smo bile u šoku. Jedna cimerka je skočila i otišla kod njih i pitala da li e neko da dođe da mi pomogne ili će me pustiti da umrem tamo? Nisam mogla da verujem da neko može da te zamrzi a da reč sa tobom nije progovorio. Druge sestre su stvarno bile divne, sve su mlade i sve su ok. Ova koza i jedna laktacijska sestra sa čudnim imenom, Javorka, Jorgovanka ili tako nešto, su čisto zlo. Svi ostali zaista divni.
Pet dana sam bila tamo, hrana manje više ok, ja nisam imala apetit pa sam jela jer moram. Doručak najčešće džem i puter, čaj i mleko, ali uvek smo mogli da uzmemo repete, nekad bude kačamak ali uz mleko, koje ja ne volim pa nisam ni jela. Imala sam so kod sebe pa posolim onaj kačamak i pojedem koliko mogu onako suv. Ručak supica, đuveč, pilav, pire krompir, paprikaš... sve je to bljutavi naravno ali ja sam jela koliko god sam mogla. Naravno da bi to moglo i bolje, barem količinski ako ništa drugo, ali meni je ona količina bila sasvim dovoljna, najčešće ne bih sve ni pojela.
Na otpustu je mm doneo poklon za sestru koja je spremala bebe, ako se dobro sećam doneo je viski, kafu, veliku čokoladu... ne znam da li je bilo još nešto. Nikom drugom nisam ništa dala niti sam imala utisak da se od mene očekuje da nekome nešto platim.
Posteljinu su nam menjali i po nekoliko puta dnevno ako se isprlja. Spavaćice smo mogle same da uzmemo kad god nam treba čista. Bilo je nas 5 u sobi i sve ženice su bile ok, pazile su na higijenu tak oda nam je kupatilo uvek bilo čisto, dva puta dnevno je dolazila čistačica da opere.
Sve u svemu, porođaj odličan, odnos prema meni kao pacijentu bez zamerke (i takvi su bili prema svima, ja jesam bila preko veze ali nije bilo razlike) i da nije bilo ove dve koze mogla bih čistu peticu da dam.
< Poruku je uredio Ana RR -- 20.12.2014 20:28:39 >
_____________________________
Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream.
Jer smo tako u mogućnosti!
|
oni su meni krknuli one vaginalete i niko me obišao nije (12-13) Od 2 do 6 sam bila sa mužem i šetala po hodniku uz kontrakcije dok me sestra nije spazila 
.jpg){kind=small}
Odštampaj
