Didy
|
Stefan je bio na operaciji 3. krajnika u ORL klinici u Novom Sadu, ne u Dečjoj bolnici. Iako su temperature i bolesti prestale primenom homeopatije, ušni kanali su mu ostali puni sekreta od ko zna kad, bubne opne su mu bile uvučene, koristili smo nasonex sprej, duvao je onaj otovent balon, ali nije bilo nikakvog pomaka, nalazi timpanometrije su bili konstantno jednako loši više od pola godine i naš orl doktor nas je ubedio da odemo na operaciju.
U utorak smo imali prijem na odeljenju, nekoliko pregleda i analiza, pa smo bili slobodni do 20h kad smo se morali javiti na odeljenje i prespavati tamo. U utorak ujutro je imao operaciju, sve je dobro prošlo, dr kaže da mu je 3. krajnik bio ogroman, probušio mu je obe bubne opne, u levoj nije bilo sekreta, u desnu su mu stavili cevčicu da iscuri taj sekret.
Stefan je baš lepo sarađivao i sa lekarima i sa sestrama, nije plakao, nije se bunio, sve je slušao i radio šta mu kažu. Mislim da je veliku ulogu odigrala teta-Sonja, psiholog sa odeljenja koja ima je ispričala kako će sve da izgleda, rekla im je da će ujutro da idu u super salu gde su svi u zelenom kao nindža kornjače  , mame ne mogu s njima jer moraju da čuvaju njihove stvari u sobi, pokazala im je slike sale, igračaka u sali, masku im je pokazala, dala im da je opipaju, rekla im je da će dobiti leptirića na ruku (braunilu) i da će da ih štipne... Mislim sve im je rekla kako jeste, samo na neki šaljiv način. On se smejao dok je ona pričala i pitao me ujutro dok je lekao svoj red - Kad ćemo više ići u super salu gde su čika-doktori kao nindža kornjače?
Nije mi bilo baš svejedno kad su ga odveli, ali on se samo okrenuo, nasmejao se i mahnuo mi. I kad su ga dogurali na kolicima zamotanog u onaj čaršav, isto mi nije bilo baš svejedno, skoro sam se rasplakala, ali sam se trudila da ostanem pribrana. Razbuđivanje iz anestezije je bilo malo naporno, u smislu da nije smeo da pije vode dva sata nakon operacije, a on je stalno tražio, pa je tražio da legne na jastuk, pa da se okrene na leđa, pa je kukao da ga boli grlo (verovatno jer je bilo suvo, nisu smeli od ponoći da piju vode)... To je trajalo nekih 2-3 sata, budio se na svakih 15-20 minuta onako polubunovan i kukao, pa sam ga smirivala da ponovo zaspi. Kad se skroz probudio iz anestezije, popio je čaja, dala sam mu brufen i tu je već bilo kao da se ništa nije dogodilo, ustao je, počeo da trči, da skače, da peva, da se igra. Lekari su rekli da je to ok i da posle 17h možemo kući. U principu, dosta brzo i bezbolno. Već sutradan kod kuće smo nastavili sa dnevnom rutinom, ništa ga nije bolelo, nije se žalio ni na šta, bio je kao nov. I konačno je mogao da diše na nos! Glas mu se skroz promenio, postao piskutaviji.
_____________________________
Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
