|
Anoniman -> RE: Nije me prepoznala :((( (4.8.2009 18:37:41)
|
Moja baka je 24.3.2008. ustala, kolima otišla na pijacu, pazarila, spakovala sve u auto i KRAJ. Dalje se ne seća ničega. Moj brat je bio kod nje (tu je spavao), a ja sam bila kod mame sa Lukom. Bezveze sam ujutru nazvala da kažem baki kako je prošla noć jer sam tada pokušavala da naviknem Luku da spava kod bake (moje mame). Zvučala mi je neraspoloženo, kao da ju je neko iznervirao, kao da nije htela da priča. Kada sam prekinula vezu, nazvala sam brata na mobilni, probudila ga i zamolila da vidi šta je sa baom, dal ju je možda deda nešto nasekirao. Brat me je nazvao, reao je da je nije deda dirao, nego da ima glavobolju, i da je prosto neraspoložena. Da je pitao dedu šta se dešava i da je deda bio zbunjen, da mu nije jasno zašto već 2 sata pere sudoperu, i zašto ne sprema ručak, ali da nije hteo da se meša, jer e mislio da je možda ostalo ručka od prethodni dan, pa ne kuva. Prekinula sam vezu i rekla mami "Mama nešto nije u redu!", mama je sela u auto i pošla kod bake. Umeđuvremenu, baka je otišla u WC i dugo nije izlazila, zatim je izašla spuštenih pantalona i pitala mog brata kada će mama doći. Kako je znala da će mama doći, to nam je svima ostao totalni rebus. Umeđuvremenu, stigla je mama, jedva je ubedila da obuje cipele i da pođu kod dr. Kada su stigli u bolnicu, baka je dobila epileptični napad. Sva sreća da je bila u bolnici, pa je osoblje reagovalo da se ne uguši i nije pala i nije se udarila. Prevezena je na skener - ustanovili su tumor na mozgu. Baka je bila užasno agresivna, pošto je tumor pritiskao deo mozga koji je uticao na agresiju, tako da su je vezali za krevet i drogirali, nakon što je jesnu sestru napucala petom u vilicu. Imala je napade paranoje da je špijuniraju u bolnici. Išla sam kod nje pre operacije, bila je užasno usporena... strašno mi je bilo, jer je moja baka inače jedna veoma razumna i brza žena. Telefonom sam je nazvala samo jednom, a posle sam plakala satima, ništa se nismo sporazumele, jer je bilo sve jako sporo. Inače moji i bakini razgovori traju 30sec, ja pitam - ona odgovori (i obrnuto), i ćao. Moj deda je cele dane sedeo pored njenog kreveta i strpljivo su pričali o delovima sveta koje su obišli (ili nisu), o istoriji, o politici... ma nema o čemu nisu. Tada sam ih gledala, i razmišljala koliko je to lepo kada neko posle toliko godina braka može o tako svačemu da razgovara. Razmišljala sam koliko se oni ustvari dobro poznaju. Deda je krišom plakao, i zbunjenog pogleda me pitao "Hoće biti dobro?". Jedan dan sam došla kod nje, uletela sam na brzinu, a ona me nije poznala. Mislila je da sam moja mama, i pitala me je kako sam ja. Nisam joj objašnjavala da sam to ja. U isto vreme je obeđivala jednu sestricu da je moja drugarica. Što je najcrnje, osle se ispostavilo da ta devojka jeste išla sa mnom u školu, i seća me se, ali se ja nje ne sećam, tek onako kroz maglu... znate onaj osećaj "poznata mi je". S druge strane, Luke se sećala, tražila da joj donesem Lukine slike. Dan pred operaciju su joj obrijali glavu. Izgledala je tako sićušno, maleno, nezaštićeno. Onda su je izoperisali, krenuli su podlivi po licu (normalna reakcija kod ovog tipa operacije)... sve u svemu, došla je kući, i rzo se oporavila. Sada je opet ona stara. Hoću da ti kažem, Smeškice, moraš dati baki vremena. Verovatno je zbog lekova.
|
|
|
|